Читај ми!

Београдски хајдуци нису нестали одласком Турака

Због специфичних историјских околности хајдучија је на нашим просторима трајала дуже него у другим земљама. Ослобођена Србија, а касније и Југославија, више од 150 година се безуспешно борила са хајдучијом. Кажу да је последњи одметник „као хајдук“ стрељан 1942. године у Ужицу, а београдски су дочекали и партизанске јединице.

Прича о хајдучији на нашим просторима и после одласка Турака постала је и остала табу историјска тема, у сенци митологизоване слике хајдука у колективној свести. Званична историографија се није бавила овом темом, али било је пасионираних истраживача који су на најчудније начине долазили до података о београдским хајдуцима 20. века.

Необичну причу о једном хајдуку из околине Београда који је дочекао партизанске јединице, професор хемије Ђармати је сазнао на Бајлонијевој пијаци купујући јабуке.

Историја са мирисом јабука

Kада је професор Ђармати на Бајлонијевој пијаци уз килограм сочних, зелених јабука добио и једну стару фотографују, коју му је његов продавац, деда Мића, с пуно поштовања и узајамног поверења дао, моментално су му се замаглиле наочари. Оно што није нашао ни у једном архиву или часопису – нашао је овде, на пијаци.

Продавац из Бегаљице, код кога годинама купује воће, дао му је непобитни доказ приче за којим трага годинама. И више од тога. Њих двојица су се знали двадесетак година, а приче су им се укрстиле сасвим случајно.

Пред њим је стајао ни мање ни више него унук једног од најпознатијих београдских хајдука, и то из оне прве хајдучке лиге, како их је професор Ђармати поделио – унук Обрада Богосављевића, јатака и хајдука о коме је писао у својој књизи. У рукама је држао фотографију на којој је први пут видео како је овај хајдук стварно изгледао.

Али знао је професор Ђармати да је она много више од тога. Пре свега, документ и доказ за оно о чему само он већ годинама истражује – хајдучији између два светска рата у Србији и Београду. Ова фотографија, испоставило се, била је и историја у малом, прави истраживачки бисер.

На полеђини фотографије невештом руком полуписменог човека пише:

„...Своје младе године провео је са хајдуцима. То му је било једино и главно занимање. Па због својих лоших особина био је осуђен на две смртне казне и 90 година робије...“

Обрад је одслужио „само“ 12 година. После робије бавио се, како пише, берберским занатом и живео 86 година, до 1969. године. Хајдучки нема шта! Али на предњој страни ове фотографије хајдук Обрад Богосављевић стоји у првом плану, а иза њега, лепо се види, стоје партизани.

Што се унука овог хајдука тиче, за њега је то породично предање, али таквих је хајдука, каже, било још у селу. А партизани? Па ваљало је мислити на будућност – знао је то чича Обрад. Kо зна, можда је тражио и статус првоборца НОБ-а. Ова фотографија би била валидан доказ.

Не би било чудно ни да га је добио, сматра професор Ђармати, који је у својим истраживањима често наилазио на то како су се укрштале судбине хајдука (закон их је тако називао) и партизана, а о четницима и да не говоримо.

На крају крајева, и то је наша историја – онај њен опипљивији, интимнији и ближи нам део који није ушао у уџбенике. За професора Ђарматија нема сумње да би, да се бар део оваквих прича нашао међу значајним датумима, много штошта и дешавало и доживљавало, али и тумачило другачије.

Позната је прича о вези Александра Ранковића и познатог београдског хајдука Сушића који је убијен управо у кући овог познатог нам комунисте, чија је мајка добила четири године затвора због јатаковања хајдуцима. Праве историјске пикантерије које, можда, отварају врата неком другачијем тумачењу познатих нам историјских момената.

Тог јутра устрептали професор Ђармати отишао је са пијаце заборавивши своје јабуке али са још једном потврдом у џепу о постојању међуратне хајдучије у београдском атару двадесетих и тридесетих година прошлог века.

Професор Ђармати и даље купује јабуке на Бајлонијевој пијаци и кад год зађе међу тезге зацакле му очи.

број коментара 0 Пошаљи коментар