Брисел – западни Београд

Отпијеш гутљај „Изненадне смрти“. Осмотриш човечуљка који је мокрио и по кукастом крсту и по терористима. Ако је тачно да је Белгија „Балкан Запада“, онда би Брисел могао да буде – западни Београд.

Пролећа 1998. сам са групом постдипломаца на екскурзији у Бриселу. У Ахену проучавамо европске интеграције, а центар тог експеримента је Брисел. Бујање европске администрације подарило је граду паневропски имиџ који је у очима многих Европљана дубоко противречан.

Више Европе, мање Европе

Једнима никада доста Европе. У њој виде спас од верске искључивости и узајамних истребљивања којих је европска историја пуна. Чак би се могло рећи да је укупна историја Старог континента насилни изгред са срећним паузама.

Други у Бриселу виде трагикомично пренадувани чоновнички балон, јапијевски мравињак, Дембелију паразитске елите, недовољно демократски легитимисан неолиберални, тржишни пројекат.

Трећи страхују од иреверзибилног губитка националне суверености, неспремни да себе виде као део мозаика - јер националне државе, ма колико биле мале, имају навику да себе посматрају као центар света.

Четврти пак виде у Бриселу тоталитарну хоботницу, чудовиште настало парењем Орвелових и Кафкиних кошмара.

И сви су помало у праву. Али Брисел није само пројекциона површина европских страхова и нада. Он је и град који има сопствени сјај и беду и вреди га макар овлаш упознати.

Залегла Грчка

Те деведесет и осме протутњали смо институцијама млађане Уније. Фасаде су биле модерне, а унутрашњост скупа и функционална.Тада је у Унији било 15 земаља. У једном холу - више се не сећам да ли се радило о Парламенту, здању Берлемон где је седиште Комисије или нечем трећем, сваку чланицу је представљана по једна ултрамодерна скулптура.

Упитао сам Гркињу Марију зашто су све остале земље представљене усправним артефактима док се једино Грчка опружила. Марија је само подигла обрву.

Емил из Перника и Бартош из Пеште су се гласно насмејали, а Павел из Варшаве је са рукама у џеповима неко време меркао опружену Грчку да би на крају закључио: „Када приме Пољску хоћу исту овакву фигуру. Али са флашом Wyborowa у руци“.

То поподне смо чопоративно похрлили у центар, пет минута разгледали Велики трг и засели у кафану високог стропа, која је била сва у тамном дрвету. Пенило се белгијско пиво. Унија је била недужно шестогодишње дете, а ни већина нас, студената компаративне науке о Европи из петнаестак земаља тада још није достигла Исусове године.

Афрички кварт

Неколико година касније, путујући за Бриж и Остенде, преноћио сам у Бриселу. У Афричкој четврти ме запљуснула цела белгијска колонијална прошлост. То вече и следеће преподне шетао сам овим квартом који су најпре запосели странци, па потом уметници, да би онда дошли хипстери. Записао сам тада своје утиске:

„Хаотично сиромаштво и булеварски тротоари шири од главних улица балканских престоница. Насмејане гузате каријатиде њишу куковима. Мојој цури се више свиђају црни мушкарци. То је природан ток ствари, тешим се. Шарене тканине и хабзбуршка патина. Рај за анархисте, емигранте и чиновнике Северноатланског пакта.“

Све то се тихо крчка на ватри фламанско-валонске пизме. Никада не знаш на којем ће језику опсовати бауштелци. Француски и холандски се гложе као љубоморне пудлице. Субсахарска лица целој причи дају гротескну ноту.

Пред моћним порталима колонијалних радњи потомци пљачкаша дијамантских рудника упарађени пућкају луле. Гурманске оргије у ресторанчићима. Комесар задужен за нас пише извештај: Још мало, још само мало, па ћете сви бити овакви. А већ смо такви, можда и гори.

Лобисти и лоботомија

Следећих неколико пута сам долазио службено. Једном као новинар. Једном као представник немачке фондације која је умислила да ће Балканце учинити осетљивим на екологију, а резистентним на шовинизам. Напослетку, као лобиста мировног покрета.

Сва три пута сам се састајао са мање или више важним људима. Брисел је био кулиса са упарађеним конобарима. Унаоколо - даме и господа што важно гестикулирају као да од тога зависи судбина света. Бриселски службеници не плаћају порез - Брисел је огромна пореска оаза.

Разне лобистичке организације, чија вредносна оријентација сеже од Сорошових до Путинових или Трампових ставова, позивају парламентарце, саветнике, високе службенике Комисије, судије, политичаре, људе од утицаја, на „ланч“. Уз јело се сервира пригодна тема. Ручак и говорника плаћају организације, а ваше је, ако сте неко и нешто у Бриселу, да се појавите и важно климате главом.

Терор у срцу Европе

Онда је дошао и март 2016. У исламистичким самоубилачким нападима погинуле су 32. особе. Брисел се придружио дугој листи европских градова у којима су радикализовани ситни криминалци решили да убијају нашавши припрост метафизички алиби.

Али Брисел је наставио да буде то што јесте. Хедонистички вртлог, бирократска кула од слоноваче и место где се врше фламанско-валонске политичке нагодбе. Можда је због недостатка страха од оронулости, анархистичке тенденције људи, међуетничког препуцавања, лежерног односа према криминалцима, Белгија заиста заслужила назив „Балкан Запада“. Брисел би у том случају био западни Београд. Има ту нечега.

Аустријски писац Роберт Менасе је у свом ироничном роману Главни град посвећеном Бриселу, године 2017. кроз уста свог јунака предлаже да се европска престоница премести у – Аушвиц. Његови јунаци умиру у споменутом терористичком нападу у Бриселу. То што он бележи о бриселском лавиринту моћи, свакако је забавно, мада понекад и неподношљиво горко.

Шта да ради туриста са свим овим сазнањима? Са једне стране вируси, са друге терористи. А он у потрази за градом из снова.

Туриста у ери страха

Шта се пороменило више од две деценије после прве посете? Па скоро све. Али једва приметно. У градском језгру овечуљак који пишки, „Манекен Пис“ или Мали Жилијен и даље је хит. 61 центиметар бриселске уринирајуће славе.

У критичним тренуцима овај човечуљак је био понос нације коју уједињује мало шта осим краљевске куће: 1944. појавио се цртеж са човечуљком који мокри на кукасти крст, а друштвене мреже су после терористичког напада 2016. вирално рашириле карикатуру у којој ова фигура залива терористе. Мало ко зна да је у Бриселу 1985. постављена и женска фигура која мокри. Али она још није стекла светску славу.

Унија је у међувремену нарасла на 27 чланица, али се неформално поделила у најмање три уније. Континенталну, медитеранску и источну. И први партибрејкери су иступили из клуба - Лондон се развео од Брисела.

Брисел као да не мари за то. Белгијска пива – од Лефеа и Хогардена који су у међувремену стекли скромну славу и у Београду, до Изненадне смрти - нису направљена са оним инстинктом за чистунство, као немачка, али су понекад заиста разигране креације. Чувени белгијски помфрит није за потцењивање, нарочито ако га комбинујете са пивом.

Белгијске пралине су, наравно, тешко искушење, а призор пред излозима у Бриселу упоредив је ваљда само са сличним призорима пред излозима истанбулских посластичарница. Толико слатког греха на једном месту.

Нешто је исто, нешто не

Видим у пролазу да је и Ждерачки сокак, у центру још увек тамо где сам га прошли пут оставио. Низ ресторанчића, згуснутих у центру, у којима уживање у јелу има своју сочну цену.

Ту је и Grand Place/Grote Markt – двојезично означен Велики трг. На њему су у средњем веку грађене раскошне цеховске зграде. На њему су 1523. спаљени Јоханес ван Есен и Хендрик Фос, први протестантски мученици. Ту је под француским бомбама 1695 горела већница, да би је после изградили у готском стилу - та фасада је данас један од главних мотива за туристичке фотке.

Ипак, највише ме обрадовао то што ћу поново срести белгијске вафле. У свету се продају разне верзије овог житког теста које се на врелом гвожђу очас претвори у решеткасти колач, који после прелију и поспу свим и свачим.

Нисам нашао свој локал на булевару Анспах. Најважнија улица у центру је добила име по градоначелнику Брисела из друге половине 19. века и масону, Жилу Анспаху, иначе потомку женевских калвиниста. Дакле, једног локала више нема. Није важно. Упутим се у други локал који знам од раније. Кафе „Метропол“. Овај пут сам заиста само туриста, макар на неколико сатиhttps://www.instagram.com/p/B9sUSN1pMs0/.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
18° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво