„Дека малер“ преживео три логора и у 95. сабира успомене

Једна писаћа машина за све године колико ради не би могла да откуца оно што је стало у 95 година живота Душана Стојиљковића.

„Био сам на Бањици најпре, потом у Маутхаузену и на Голом отоку“, открива Душан Стојиљковић, преводилац и публициста.

„Дека државни малер“, како га зову, успомене из чак три логора сабира до касно у ноћ у собици старачког дома. Рођен је 1924. године у околини Јагодине. Из нишке гимназије се прикључује партизанима, а због сумње да је издајник, логорашки радни стаж започиње 1943. године на Бањици.

„Бањицу памтим по 7. и 8. септембру, када су стрељане жене. То је било испод нашег прозора, ми смо слушали шта се доле догађа. И отпочела је пуцњава и млаћење гвозденом штанглом. Памтим и речи Радмиле Шнајдер, 'Убиј, Радоване, не мучи!'“, сећа се Стојиљковић.

Душанове муке на Бањици су почеле, а наставиле се у Маутхаузену где је депортован септембра 1944. године.

„Маутхаузен памтим у целини. Памтим људе које сам познавао, памтим људе које сам упознао, памтим лекаре чија сам жртва био, био сам жртва медицинских ин виво експеримената“, напомиње овај времешни логораш.

Kаже да га нада да ће и то страдалиште преживети никада није напустила. Али да човек може да преживи три логора, у то није веровао.

„Нисам ни изашао из логора, јер ме је Удба одмах ставила на црни списак и ја сам практично живео као издајник. Ја сам за руководство Србије био издајник. Ја никад нисам имао статус нормалног човека“, каже Душан.

Логорашки статус потврдио је и 1951. године, када се нашао на преваспитавању на Голом отоку, где је провео 18 месеци.

„Онако, лично, најгоре је било на Голом отоку, јер Голи оток није имао човека. Појам човека на Голом отоку не постоји. Сви смо ми на Голом отоку били каубоји кад дође нова група. Kад дође нова група формира се дворед, и сви новопридошли, банда, прођу и ми сви тучемо“, сећа се Душан.

И данас чува свој логорашки број, а од 1968. године када је рехабилитован о ужасима које је преживео не размишља. И у десетој деценији Душан ноћи проводи учећи немачки и сакупљајући грађу о логорима. И има само једну бригу – не зна хоће ли све стати у једну књигу, јер његов живот после свега заслужује више томова.