Из села Павличине отишли сви, остали само Сотир и Мирка

Један пут води ка Црној Трави, други ка селу Павличине. Овај дуги је прашњав. Добро утабан.  Оним којим су некада 15-годишњаци одлазили у свет, нема ко више ни да одлази.

За љубитеље дивљине идилична слика, за људе којима је ово завичај слика која растужује. Према попису из 2011. године село је имало 10 становника. Сада, током године, овде живи само брачни пар Миловановић. Њему је 90, њој три године мање

„Целе године само овце, шетам мало, време ми пролази. Срећом све радим, посадили смо пасуља, мало кромпира“, прича 90-годишњи Сотир Миловановић.

А лети, када почну одмори и распусти, оживи ово лепо планинско село које је некада имало скоро 500 људи. Тада је лакше и бака Мирки.

„Лепше, лакше, има друштва, разговора, насмејеш се, проговориш неко кад дође“, каже Мирка.

У њиховом дворишту су и једине домаће животиње које смо у селу видели. Неколико кокошака и четири овце. Син Милован размишља да београдски асфалт потпуно замени земљаним сеоским стазама. Са сетом говори о школи, од које је мало остало. Направљена је још 1952. године. Имала је и стан за учитеља и велику салу за игранке.

„У моје време, док сам ишао у школу овде било је око 40 ђака. Моје оделење, '55. годиште је било највеће, можда око двадесетак ђака“, сећа се Милован Миловановић.

Стара школа једва стоји усправно  

Фудбалски терен, где су до пре неколико година одржавани турнири, препознаје се само по пречкама које вире из траве. Последњи ученици отишли су 1974. године, последња учитељица била је Љиља из оближњег села Рајчетине.

Пре седам година, велики снег је порушио зграду, једва је опстала једна страна где је био улаз. Назире се колико је то била лепа школа, коју су мештани сами изградили. Остала је и плоча која подсећа на велики злочин и бугарску рацију 1944. године. И то је једва сачувано.

„Старих мајстора нема, млађе генерације углавном се не баве грађевином и тако доводимо мајстора из Лесковца, успели смо бар за неко време да сачувамо део школе. То је онај стан учитеља и улаз у учионицу са овом архитектуром. У то време школа је прављена, то се звало кулук, добровољни рад“, објашњава Ненад Дикић, инжењер у пензији. 

Некада су у ово доба године биле популарне косидбе. Сада, младих у селу нема, последња беба која је рођена овде има више од 40 година.

„Ја сам био први први студент из овога села. Градитељ сам, грађевински инжењер дипломирани, иза мене су кренули лекари, нови инжењери“, наводи Драган Тасић.

Путеви и стазе зарасли и нестали

Путника намерника привлаче слике папрати, берба печурака, боровница или шумских јагода којих још има јер вегетација касни. Има и хајдучке траве, кантариона и мајчине душице.

„Гимназију сам завршио у Лесковцу, прву годину, а остале три године у Нишу „Стеван Сремац“ и уписао прву нишку генерацију медицине. Отишао сам у Деспотовац да радим јер сам узимао стипендију пошто ми је отац радио тамо као грађевински пословођа. Али никад нисам оставио родни крај“, наглашава др Јовица Анђелковић, лекар у пензији.  

Трава се коси само око куће и то када људи дођу на краткотрајни одмор. Путеви су урасли, скоро да нема ни пртине. Природа је победила. Да ли сада човек који је овде рођен може да се изгуби?

„У самом селу не, али мало даље од села тешко бих могао да се вратим путевима или стазама куда смо пролазили када смо били млади јер њих више нема. То је сада једна оаза недирнута, можда некога нанесе пут, куће се више не виде, нарочито када је вегетација у јеку. Негде од маја месеца, па док не опадне лишће свака кућа је практично у шуми“, описује Драган Тасић.  

Ових дана је прослављана сеоска слава Свети Прокопије. Код популарног крста ломљен је колач и направљен мали сабор.

„Иначе је вода врло мекана и кад год се тушираш све мислиш да још увек има сапуна, шампона. Све што је скувано у тој води, све је слађе и лепше сем кафе, за кафу није добра“, критикује др Анђелковић.

Још две-три недље у селу Павличине биће и људи. А онда, до следећег сусрета и нове сеоске славе. Није све до путева, има нешто и до људи.