Како се у исто време живи у Ужицу, Конгу, Палестини и Џакарти

„Добар дан, да ли можете да ме одвезете прво до 'Лепе Брене', затим до 'Шаруље и телета' па идемо до 'Палестине'“, пита Сања Драгићевић Бабић ужичког таксисту, који, наравно, зна тачно куда она жели да иде.

На мапи не постоје, али Ужичани добро знају о чему је реч. О вишеспратницама које су познатије по надимцима, него по адресама.

Зоран, на пример, живи у „Конзерви“. Не зна се ко је кумовао овим зградама, али надимци живе годинама.

„Ужичани су, кад су потрошили све надимке на себе, значи Ћебе, Брбљо, Жвало, кренули да именују зграде по Ужицу. 'Шаруља и теле' су дошли после 'Сивоње'. Као неко придружено друштво. А иначе Ужице је чекало годинама да се направи још једна зграда поред 'Сивоње', не би ли добила име 'Рудоња'“, објашњава писац Драган Р. Филиповић.

Чувени „Сивоња“ је у ствари Хотел „Златибор“, који је остао без фасаде, у природном, такозваном, натур-бетон маниру, сив. Ерама „пева“ и највиша зграда у центру града – „Лепа Брена“. Због висине и лепоте, названа је по естрадној атракцији осамдесетих година.

Домишљатост Ужичана огледа се и у томе што су једно насеље назвали „Палестина“.

„Кад је направљена брана у Врутцима и кад је једно село попијено у чаши воде, мештани су насељени на Пори и то цело насеље зове се 'Палестина', верујем да можете закључити зашто. Ужичани су чули да у Београду има неки 'Бели двор' и да се налази у Ужичкој улици. И кад је направљена једна лепа зграда на главној улици бела, за разлику од дотадашњих сивих, назвали смо је 'Бели двор у Ужицу'“, додаје Филиповић.

Док једни живе у „Севап ситију“, зградама изграђеним из Фонда солидарности, други годинама у грађевини названој „Поглед на будућност“, јер гледа ка гробљу. Има и оних који се запуте у „Кулу“, не би ли имали бољи поглед на „Четири мускетара“.

Град на Ђетињи памти и епоху несврстаних. Тако и култне кафане имају надимке као што су „Конго“, „Џакарта“, „Порт Саид“, а готово и сваки део града има свог „Чомбета“, како се звао некадашњи председник Конга.