Нововарошко „певање из вика“ зрело за Унескову листу

Међу боровима са пропланака, кроз села на обронцима Муртенице, разлеже се песма стара, на исти начин испевана столећима. Певају је и млади и стари, на саборима и поселима – једноставне речи, где у два стиха стане цела прича, које се, с тајнама певања, преносе с колена на колено.

„Имају чобанске песме које се певају на орањима што су била некада, рабаџије па пева свако од своје руке, шта ти одговара. 'Иљаду ја сад могу да испричам песама које сам певао као млад и сад“, тврди Миливоје Илић из Негбине.

„Чувала овце, имала сам другарица, пјевале 'из вика', училе како која 'усјеца', тако почињале, раздвајале, али сам највише од оца у овом усјецању научила“, објашњава Драга Милићевић, такође из Негбине.

Песме самоникле, чувају су међу горштацима генерацијама. Како су се некада преносиле, тако и данас – поднебљем и рођењем па их и најмлађи певају с уживањем.

„Од када сам пошао у предшколско од тада певам. Узме баба ми каже и ја пробам да певам с братом“, каже Павле Илић из Негбине.

Да се песма у златиборским и златарским селима остане „жива“ побринула се и група ентузијаста која је основала друштво за очување традиционалног певања. Оживели су сабори, а мајстори певачи уз помоћ стручњака, постали су и учитељи певања. Недавно су имали и ученицу из далека.

„Она је чула наше певање у Америци и прешла је огроман пут да би доживела снагу, лепоту и сву ту дивоту коју носи наше певање. И одушевљена, делимично научена је отишла у Америку“, прича Радојица Перишић, председник Друштва за неговање традиционалног певања извика.

Песме „из вика“ добиле су и нотне записе, нашле су се у књизи, забележене у фонотекама и у духу времена, на сајту на ком од заборава чувају и стихове.