Заљубљеници у друштвене игре – ентузијасти наоружани добром вољом и стрпљењем

Коцка је бачена. И игра може да почне. Сваког дана сутерен једне београдске зграде постаје центар окупљања љубитеља друштвених игара. У овом клубу има места за све генерације.

Александар Милошевић из клуба друштвених игара „Ц22“ каже да је веома разнолика популација која долази да се забави.

„Баш имамо разноликих људи, оба пола и свих могућих занимања. Можда мало предњаче ови из математичке и програмерске струке“, истиче Милошевић.

За програмера Младена, друштвене игре су синоним за дружење, мање за такмичење.

„Има много друштвених игара где сви заједно играмо против игре заправо и онда не мора да буде само такмичење, него и занимација. На пример у Пандемику се боримо против болести, да спасимо свет“, објашњава Младен Лукић.

Деведесетих година долази до револуције у друштвеним играма. Игре постају знатно динамичније, а ретко која се игра дуже од 40 минута.

„Већ дуже време најпопуларнија друштвена игра је The Settlers of Catan, популарно само Катан, коју је 1995. смислио Клаус Тојбер из Немачке. Човек је 10 година само са својом породицом усавршавао игру, а после тога је објавио и добио чувену награду Spil de Soare и од тада су се друштвене игре промениле. Он је успео да промени цео тај сегмент друштвених игара, да их убрза, да их направи много интерактивнијим“, наводи Милошевић.

Неке игре ипак не излазе из моде. Го, Mанкала и шах, иако старе неколико хиљада година и даље су популарне. Има и оних које нису успеле да одоле времену.

Не љути се човече, Монопол и Ризико биле су најпопуларније игре у мојој генерацији. Иако данас постоји на хиљаде нових игара, изгледа да су деци примамљивије оне на компјутеру.

„Једна од јако битних ствари, то сви педагози уче које друштвене игре доносе млађој деци је да науче како да губе, јер када играју са рачунаром и кад изгуби може да се љути, нема никакву контролу над тим. А кад изгуби овде у окружењу и види да и други губе и да је то потпуно нормално то га мало боље припреми на живот у коме није баш све мермелада“, каже Милошевић,

Ђорђе је најмлађи играч. Већ две године у овом клубу проводи слободно време.

„Није само то што дођеш да играш, већ размишљаш и код друштвених игара једноставно, много је занимљивије да играш са неким, него да играш сам. У мом одељењу ретко ко зна за ово место и дођу једино када имају један слободан час, дођу овде, углавном нико од мојих из одељења не долази зато што мислим да их ово не занима“, наводи Ђорђе Ђоковић.

Оно што треба да поседује сваки пасионирани заљубљеник у друштвене игре јесте осмех, али и осећај заједништва. Баш то ујединило је екипу за једним столом.

„Ми играмо Дисент (Descent, Journeys in the Dark). То је данџн кролер игра, што у суштини значи да иде група авантуриста и бори се против чудовишта. Увек постоји нека тамница која треба да се очисти од свих чудовишта и можда да се испуне неки посебни задаци“, истиче Данило Карталовић.

Сви који играју друштвене игре кажу да кинеска мисаона игра Го захтева највише од играча. Међутим, и ту постоје изузеци.

„Долазили су момак и девојка који су сели и играли Го. Он је студирао физику, залуђеник за рачунање, за неке те правилности, да све то прорачуна, а она је каменчићима на табли цртала цветове и облаке и, што је најбоље, побеђивала је“, присећа се Александар Милошевић.

Без обзира на то коју игру одаберете, искусни играчи рећи ће вам да циљ није победа, већ дружење. Можда зато Човече, не љути се није успело да се одржи као омиљена друштвена игра.