Шта би нам Нушић данас рекао?

Поводом 149. рођендана, српског књижевника, комедиографа, новинара и дипломате Бранислава Нушића, организовано је низ манифестација, а по први пут у улози Живке министарке нашао се мушкарац, глумац Горан Јевтић.

Премијера представе „Госпођа министарка“, коју је режирала Тања Мандић Ригонат заказана је 8. октобра на вечерњој сцени позоришта „Бошко Буха“.

Глумац Милан Милосављевић, покушао је да нам дочара данашњи поглед на свет познатог комедиографа.

Господине Нушићу, Ви данас славите 149. рођендан. Срећан Вам рођендан. Како се осећате? Јесте ли уморни?

Хвала. Осећам се добро. Заправо, иако имам скоро 150 година, никад се нисам осећао живљим. Време већ одавно стоји.

Шта се променило у односу на време када сте ви писали?

Не много тога, видим да су наследници свих људи о којима сам писао стигли исто где и њихови очеви и мајке. Да су имена другачија, али да су приче заправо исте. Зато ја немам шта ни да додам ономе што сам написао.

Где су данас Ваши јунаци? Или бар њихови наследници?

Агатон и Симка су у Немачкој. Тамо још једино има. Близу њих је и инжењер Павле Марић. Он живи у Бечу под именом Адолф Шварц, а у Србији је и даље покојник. Не сме да се врати. Мали Пепика Цвијовић је порастао, био је успешан спортиста али сад, видим да као и његов отац Милорад, има докторат. Оно што морам да истакнем је то да је Алекса Жунић аванзовао. Више није средки шпијун сад је постао светски шпијун. Сад га сви траже, а он изгледа спава по некаквим аеродромима. У Русији, ваљда. Он једини не брине шта ће свет да каже. Ма цео свет је остао исти, само што се више него икад клања „Мистер Долару".

А Србија? Колико је она иста или се нешто променило од вашег времена?

Па неке ствари се јесу промениле. Ја кад прошетам градом многе ствари не препознајем. Све је мање кафана из мог времена тако да нема више много места где могу да седим. Осим овог „Знака питања" скоро да и нема кафана из мог времена. На површини је дакле све другачије али суштински све је исто. И онда као и данас Европа је хотел, а Косово наша највећа брига. Само што сам ја тражио, молио да идем на службу, на Косово, а данас избегавају да оду тамо и у посету. Чак и кад неко из Београда реши да оде у посету на Косово одмах му забране.

На Косову сте били конзул. Службовали сте у Призрену, како Вам је изгледало то Косово с почетка 20. века, десетак година пред ослобођење?

Ја сам писао опширна писма мом претпостављеном, Сими Лозанићу, министру иностраних дела Краљевине Србије. Та писма можете пронаћи у библиотекама, а и не морате. Погледајте било који Дневник. Ништа се није променило.

Били сте управник Народног позоришта у Београду, Српског народног позоришта у Новом Саду, позоришта у Сарајеву, јесу бар позоришта другачија него у ваше време?

Јесу. Сад ме у позориштима има више него кад сам ја био управник. Али, онда сам могао да контролишем ствари. Сада не могу. Па замислите рекоше ми да сад Живку министарку игра мушкарац. Питао сам како мушкарац, јел она сад Живко каже није, и даље је Живка али је и мушкарац. Не знам како то може. Али изгледа може.

Шта Ви на то кажете?

Ништа. Шта да кажем. Било је и чуднијих ствари. Сретнем недавно једног познаника из Јагодине, питам га за Јованчу, јел путује и даље или се смирио. Каже, смирио се, не путује, он је сад у зоолошком-врту. Како, бре у зоолошком-врту. Вели, лепо, Јованча је жирафа. Даље, нисам смео да питам.

Шта бисте поручили млађим генерацијама? Младим писцима?

Да буду опрезни. Ја сам кад сам се вратио из рата написао песму 'Два раба' и због ње сам две године провео у затвору. Али, није то најгоре. Најгоре је што су се данашње генерације угледале на те моје стихове. То је много горе него те две моје године иза решетака.

Који су то стихови?

Српска децо што мислити знате из овога поуку имате. У Србији прилике су так'е, бабе славе, презиру јунаке. Зато и ви не мучите се џабе, српска децо постаните бабе.

Плашите ли се да ћете једног дана бити заборављени?

Више се плашим да ме никад неће заборавити.

И за крај, кажите ми играли су Вас многи глумци. Који Вам је најдражи?

Ја бих издвојио Милана Милосављевића. Микица некако највише одговара мени. А ја мислим и ја њему. Нашли смо се некако. И држимо се. И дружимо се.