Трагедија „Лузитаније“ је британски ратни злочин?

Неколико секунди након иницијалног удара, велики прекоокеански брод се нагнуо и почео да тоне. Из четири димњака и даље је куљало.

Жене и деца су вриштали, а чамци за спасавање напола пуни људи су се њишући спуштали са држача. Неки су ударили у палубу, ломећи кости путницима.

Позната прича – али није реч о „Титанику", већ о врло сличном пловилу, ривалској „Лузитанији" компаније "Cunard", потонулој недалеко од ирске обале, са такође трагичним последицама – 1.198 људи је тог 7. маја 1915. године изгубило живот.

Али „Титаник" је три године раније потонуо због судара са леденим брегом, а „Лузитанија" јер ју је погодио немачки торпедо. Или можда то ипак није прави узрок?

Готово век након катастрофе, полемика око тога је добила невероватне размере. Зашто је један од највећих бродова на свету у том тренутку потонуо за само 18 минута, а „Титанику" је требало готово три сата?

Иако се сви слажу да нема сумње да је „Лузитанију" погодио торпедо са немачке подморнице, преживели путници су тврдили да су чули још једну експлозију, која је, наводно, изазвала фатално оштећење.

Муниција није била тајна

За „Лузитанију", која је напустила њујоршку луку шест дана раније, и кренула ка Ливерпулу са скоро 2.000 људи (укључујући и посаду), се знало да је повремено преносила и муницију за ручно наоружање британској војсци, у то време на фронту у Фландрији, где се борила са Немцима у Првом светском рату.

Но, после трагедије су почеле да круже гласине да је овога пута на фронт такође носила и експлозив - тринитроцелулозу, познату и као бездимни барут, иначе 3-5 пута јачи од црног барута.

У том случају, угрожавање живота недужних цивила - ако се то докаже - могло би се третирати као ратни злочин, једнако озбиљан као и торпедовање путничког брода од стране Немаца!

Посебно што је потапање потпомогло улазак САД у рат, у знак освете за погибију великог броја Американаца.

Наиме, у то време, шок који је изазвало потапање „Лузитаније" био је исти као када су 11. септембра 2001. срушене Куле близнакиње у Њујорку, пише Дејли мејл.

Данас, олупина лежи на дубини од 91 метар, 20 километара од ирске луке Коб.

Године 1968, амерички бизнисмен Грем Бимис постао је сувласник олупине, коју је годину дана раније купио један амерички ронилац за 1.556 долара.

Касније, када је Бимис постао једини власник, годинама се борио по судовима за право да зарони до остатака „Лузитаније" и истражи их.

Осим тела жртава, брод још увек крије и неке драгоцене предмете. Бимис, који сада има 83 године, каже: „Док сам био млађи, највише су ме интересовале монетарне вредности. Али данас, то је историја - сви људи на броду су живели своје животе, баш као ви и ја, али су им брутално прекинути тог мајског дана".

Он је сигуран да је прекоокеански брод носио незаконити товар ултраексплозивног материјала, за који верује да је узрок брзог потонућа.

Путовање кроз време и посета гробљу

Експедиција којој се придружио треба да докаже да ли је то тачно. Ронилачки тим планира да исече унутрашње делове брода, лоцира где је експлозив стајао и нађе доказе шта је изазвало другу експлозију.

„Вода је веома мрачна. И поред тога што 'Лузитанија' лежи много плиће од 'Титаника', који је на 3.660 метара дубине, и даље не можете видети прст пред оком", објашњава Оин Мегери, један од ронилаца.

Постоји и емоционални аспект спуштања - Мегери га описује као „путовање кроз време да би се посетило гробље".

Додатни проблем рониоцима ће створити то што на располагању имају кратак временски период пре него што најављено погоршање времена примора њихов брод да се врати у луку.

Јер, прво треба да одреде где се налази бродско складиште за експлозивне материјале (грађен је уз идеју да би једнога дана могао бити претворен у ратни), затим очисте ентеријер, па исеку одређене делове.

„Постоје три могућности. Или је торпедо пробушио један од 25 бродских котлова и изазвао експлозију или је запалио угљену прашину у једном од складишта угља, што је такође могло да изазове експлозију, или је иницирало експлозију тринитроцелулозе, за коју путници који су погинули нису знали. А то је онда ратни злочин", истиче Бимис.