Витилиго - није заразан и не боли, наслеђе није једина предиспозиција болести
Стање услед којег кожа изгуби боју зове се витилиго. Ово стечено, недовољно истражено обољење препознајемо по белим, јасно ограниченим мрљама. Око два одсто популације води битку са тим неизлечивим, незаразним и безболним стањем, које за многе представља, пре свега - естетски проблем.
Њена појава привлачи пажњу где год да се појави. Беле мрље које Бојана има по телу и знатижељни погледи, не спречавају је да нормално живи. Она је свој витилиго прихватила.
„У седмом разреду када ми је стигао са Кубе лек који сам третирала уз сунчање са лампама, у једном тренутку рекла родитељима да ја немам проблем што имам витилиго, да он мене не боли, да не могу никога да заразим, и да просто коме се не допада мој витилиго не мора да се дружи са мном", истакла је Бојана Марковић.
Претпоставља се да ово недовољно истражено обољење настаје услед разарања меланоцита - ћелија које стварају меланин и дају боју кожи.
„Због наследних фактора и фактора спољашње средине долази до стварања једне грешке у имунолошком систему пацијента, који доводи до тога да сам организам, дакле, ствара и нека антитела на пигмент меланин, и такође Т(те) ћелије имунског одговора доводе до деструкције пигмента", истакла је др Лидија Кандолф Секуловић.
Витилиго није заразан и не боли. Јавља се код оба пола, најчешће између десете и тридесете године. Наследна предиспозиција није једини фактор за настанак овог обољења.
„Витилиго се код мене појавио годину дана након мог пролетања кроз стаклена врата у мојој деветој години. Након годину дана су кренуле баш на том месту, на десној нози где је и сам ожиљак, да се појављује прва флекица, тачкица беле површине", навела је Бојана.
Витилиго је непредвидив. Делимична репигментација је могућа, али болест може и да напредује доводећи до губитка боје косе, трепавица, обрва и браде, као и промењене боје слузокоже.
Често се јавља удружен са болестима штитне жлезде, пернициозне анемије, дијабетеса, артритиса. Универзални лек за витилиго - не постоји.
„Раније су се користили локални кортикостероиди, а данас све више тзв. инхибитори калцинеурина у виду кремова који заправо смањују активност Т(те) ћелија које доводе до уништења меланоцита. Оно што такође користимо је и фототерапија која у тим малим контролисаним условима може да доведе до враћања пигмента", рекла је др Лидија Кандолф Секуловић.
Особама којима је дијагностикован витилиго саветује се да избегавају стресне ситуације, ограниче сунчање и редовно користе креме са заштитним фактором.
Такође, у процесу прихватања витилига као саставног дела живота, од изузетног је значаја подршка породице и пријатеља.
Коментари