Анорексија - замка ума у коју чешће упадну девојчице

Марина је два пута водила борбу са анорексијом. Била је девојчица заробљена у телу зреле жене. Неспремна да прихвти своје тело.

„Било је везивања груди селотејпом, сакривања, прикривања, све до тога да сам схватила да се, уколико гладујем и мршавим - моје тело враћа у инфантилни облик који сам по сваку цену желела да задржим", испричала је Марина Марковић.

Мерење сваког залогаја, промене расположења - пратиле су Маринино прво суочавање са анорексијом. Други пут се једва извукла. 

„Ја сам знала колико у сваком залогају има чега, колико калорија, како се то разграђује, тако да је моја килажа пред одлазак на лечење била 29 килограма", искрено је рекла Марина.

Витко тело императив је у модној индустрији. Многе манекенке трпе терор изгладњивања.

Јелена Хелен Бабић је са петнаест година упознала суровости тог света. 

„Мерени смо сваке недеље, проверавали су наши менаџери да ли смо спремни за те дизајнере, да ли могу да нас представе њима, и то је ишло у центиметар", изјавила је модел и предузетник, Јелена Хелен Бабић.

А ишло је и ка анорексији, која није само поремећај исхране. То је и замка ума - у коју чешће утону девојчице. 

„Дете то често и вербализује - јако сам дебела, морам мало да смршам овде и овде, не смем оволико да једем, не нисам гладна... Kада их питате шта су последњи пут јеле, изостане та информација", рекла је психолог Ана Мирковић.

„Имала сам ситуацију да је једна девојка две године јела грисине и жвакала лед", додала је нутрициониста Ана Гифинг.

Оболели се труде на све начине да замаскирају зависност од глади. 

„Дете много хода док се преслишава и учи. Онда хода дуже дистанце у граду, ради вежбе више него што би требало. Заправо све време борећи се са тим да смањи телесну тежину, а родитељ може то видети као неку супер активност", додала је Ана Мирковић.

„Постоје девојке које имају озбиљне метаболичке поремећаје, ендокринолошке, изгубе циклус, добијају страховите отоке на ногама, добијају слабост бубрежне и јетрене функције", упозорава Ана Гифинг.

Смртност је и даље велика, али стручњаци кажу да је излечење могуће. Неопходан је тимски рад лекара, психолога и породице. 

„Kоса је порасла, хормони су се стабилизовали. Суштина је била да је сваки мој килограм у болници добијен прво у глави, а потом у телу", додаје Марина.

Две од три девојке су смртно угрожене 

Младим девојкама често се намеће услов - да је за успех у животу потребно да буду мршаве и витке. Јелена је то на време схватила. 

„Девојке које би волеле да остану у том свету, било је случајева да стварно једу мало у току дана, само неко воће или да се изгладњују или да апсолутно не једу ништа у току те недеље да би могле да уђу у ту хаљину", испричала је Бабићева.

Јелена је сада предузетница, њена лепота плени.

Марина је из пакла анорексије изашла као победник. Међутим, статистика је неумољива - две од три девојке буду смртно угрожене.

У Србији не постоји специјализовани болнички центар где би се особе са овим обољењем обратиле за помоћ.

Стручњаци напомињу да изостаје и медијска подршка која би упозорила на опасности до којих анорексија доводи.