Спондилитис - од првог симптома до коначне дијагнозе пут дуг осам година

Упркос чињеници да од анкилозирајућег спондилитиса, реуматске запаљенске болести кичме, сакролилијачних па и периферних зглобова, болују милиони људи широм света, у просеку је потребно чак осам година да се она дијагностикује, што представља и највећи изазов у лечењу ове болести, поручено је на конференцији „Један од нАС", одржаној поводом Светског дана анкилозирајућег спондилитиса.

Анкилозирајући спондилитис или Бехтеревљева болест хронична је прогресивна болест кичме и карлице, чији се симптоми први пут јављају углавном пре 45. године, чешће код мушкараца него код жена. 

Напредовањем, болест захвата и горњи део кичменог стуба, структуре очију, тетива.

Након неколико година може доћи и до дефинитивних тешких промена, тако да кичмени стуб готово у потпуности губи покретљивост. 

Према речима реуматолога, прве и најчешће симптоме - бол у доњем делу леђа такозваног запаљенског карактера, јутарњу укоченост која траје дуже од 30 минута, пацијенти често повезују са другим узроком и нису свесни своје болести док бол не постане неподношљив, функција оштећена, што додатно отежава дијагностиковање и лечење анкилозирајућег спондилитиса. 

Пуковник проф. др Милан Петронијевић, начелник Клинике за реуматологију и клиничку имунологију Војномедицинске академије, као примарни циљ лечења пацијента са анкилозирајућим спондилитисом наводи спречавање прогресивног структурног оштећења кичме и побољшање општег квалитета живота кроз контролу симптома и упале. 

Потешкоће приликом обављања свакодневних животних и пословних активности има чак 70 одсто пацијената, те не чуди чињеница да се, уз непрестани бол и осећај укочености кичменог стуба који се постепено погоршавају, код пацијената неретко јављају анксиозност и депресија. 

Проф. др Петронијевић истиче да симптом бола у леђима пацијенте води до многих других специјалиста - неуролога, физиатара, ортопеда, што је у реду ако се ради о такозваном механичком болу, али када је у питању бол запаљенског карактера треба што пре да стигну до реуматолога. 

„Када реуматолози коначно поставе дијагнозу анкилозирајућег спондилитиса, као прва терапија преписује се нестероидни антиинфламаторни (противупални) лекови (NSAIL) и физикална терапија. Међутим, потребно је истаћи важност примене биолошких лекова, као јединог на дуже стазе делотворних видова лечењазапаљенских реуматских болести па и анкилозирајућег спондилитиса", каже проф. др Петронијевић. 

Доц. др Горица Ристић, интерниста-реуматолог, председница радне групе за спондило-артритисе Удружења реуматолога Србије (УреС)у периоду 2015-2019.г, истакла је да је свест о великом кашњењу у откривању АС, када су могућности за лечење значајно ограничене, довела до нових тзв. АСАС (Assessment of SpondyloArthritis international Society) класификационих критеријума. 

Највећу промену је представљало увођење магнетне ресонанце каометодеизбора за ранудијагнозу болести збогспособности да детектујеинфламацијумного пре појавеструктурнихпроменанакичми.

„Ово је посебно важно ако имамо на уму да промене које се дешавају на кичменом стубу могу да се зауставе једино применом тзв. биолошких лекова који су циљано усмерени на блокаду различитих цитокина који учествују у процесу упале. Остали лекови могу да умање бол, али не делују на прогресију болести. Овакав приступ лечењу је довео до праве револуције у реуматологији и омогућио овим болесницима бољи квалитет живота. Важно је знати и то да код АС, иако постоји доминантно захватање кичменог стуба, често се срећу и друге манифестације болести, попут увеитиса (упале ока) и периферног артритиса (упала периферних зглобова)". 

Пратећи новине у овој области, Радна група за СпА Удружења реуматолога Србије (УреС) представила је промотиван материјал у виду флајера са новим критеријумима и флајера у вези процене степена активности болести и праћења одговора на терапију, као и приручник за болеснике са АС.

„Захваљујући оваквом приступу проблем уз подршку Удружења оболелих од реуматских болести Србије, болесници у нашој земљи већ неколико година имају прилику да добију најбољу терапију у раној фази болести. Предуслов је само континуирана едукација, како лекара тако и болесника, како се не би закаснило у постављању дијагнозе и примени циљане терапије, додала је доц. др Ристић. 

Др Мирјана Лапчевић, председница Удружења оболелих од реуматских болести (ОРС) навела је да активности овог удружења предсатављају значајан стуб у свеукупној подршци пацијентима у њиховом лечењу и унапређењу квалитета живота. 

„Један од видова подршке је бесплатни преглед и дијагностика путем магнетне резонанце за пацијенте који су упућени од стране реуматолога или реуматолошког конзилијума из референтних установа у ХЕЛПЕР центре ОРС-а, у којима се издају ваучери. Удружење је поред централне канцеларије у Београду основало подружнице у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Ужицу, са циљем пружања подршкеоболелима од хроничних артритиса и едукације како пацијената, тако и њихових породица о значају ране дијагнозе и савременог лечења, стриктног придржавања савета лекара, свакодневног структурираног вежбања, као и промене стила живота уз сталну психосоцијалну подршку", додала је др Лапчевић.

''На основу дугогодишњег искуства у ношењу са физичким последицама анкилозирајућег спондилитиса, али и са његовим великим утицајем на психо-социјални аспект живота могу да закључим да је рано постављање дијагнозе од изузетног значаја. Лутање за дијагнозом и неадекватно лечење, поред штете које оставља на кичму и зглобове, у најранијој фази борбе са АС доводи пацијента у стање анксиозности, па чак и депресије, које никако нису добри савезници у борби са хроничном болешћу. Такође, након раног постављања дијагнозе, оно што је најважније оружје, а у рукама је самог пацијента, је редовно свакодневно вежбање, које нас чини покретљивијим, снажнијим, стабилнијим и сигурнијим у сва три аспекта која дефинишу здравље, физичком, менталном и социјалном'', закључио је Живан Павловић, члан Удружења оболелих од реуматских болести Србије.