Песник панонског срца, In memoriam - Ђорђе Балашевић

Од када је рођен па до смрти, Ђорђе Балашевић је био судбински везан за Војводину.

Снимио је дванаест албума и одржао безброј концерата на којима је певао али и приповедао, увек духовито и занимљиво, са јасним ставом на чијој је страни.

Легендарни кантаутор преминуо је у 68. години од ковида 19 у Клиничком центру Војводине.

Повлађивао је само својој публици, радио је то несебично, некритички и упорно. Зато су га волели и у Вировитици, Марибору, Ђевђелији, Будви, Тузли...

О животу и стваралаштву Ђорђа Балашевића у специјалној емисији Оливере Ковачевић на РТС-у, Песник панонског срца, говорили су његови пријатељи и сарадници, као и музичари из региона. 

Присетили смо се његових песама, изјава, шоу-програма и улога у серијама и филмовима из архиве РТС.

Већ трећи дан на Трг слободе у Новом Саду, долазе грађани, пале свеће, и у тишини одају почаст легендарном музичару, пренео је атмосферу са новосадских улица, репортер Милан Срдић.

У понедељак у 19 сати биће одржана манифестација „Ноћ када је Ђоле препливао Дунав". Позивају се грађани да поштују противепидемијске мере.

Међу поштоваоцима дела Ђорђа Балашевића, грађанима Новог Сада, туга и неверица, али и понос који се примећује док говоре о омиљеном певачу, свом суграђанину.

Важност малог фудбала 

Композитор Јован Адамов и Балашевићев пријатељ открио је његов први хит У раздељак те љубим. Открио је и шта је музичара највише ометало у каријери.

„Монтирају се инструменти, пролази време, Ђолета нема. Шта да радимо, кад смо се већ намонтирали, хајде да снимимо. Он је био вокални солиста. Снимите ви музичке матрице а ја ћу да синхронизујем Ђолета касније. Касније се сазнало, скупило се друштво из његовог краја и мали фудбал је био важнији од свега", испричао је Адамов.

Позната је Балашевићева љубав према фудбалу, која је расла на малом терену дворишта школе „Соња Маринковић" на Грбавици.

„Ђорђе је ту учествовао са врло великим амбицијама, то је било јако важно, та такмичења екипа у малом фудбалу, што је била нека традиција, још од ранијег времена у Новом Саду. Они су те утакмице доживљавали крајње озбиљно. Давали су све од себе", рекао је Синиша Бокан, декан Академије уметности.

У соби 212 Студентског дома „Вељко Влаховић" живела је провинцијалка. Ту је Балашевић смишљао како да „продангуби", док његова, касније супруга, Оливера не слети низ ходник и замоли га да јој напише песму. Није добила само Провинцијалку.

Друга највећа љубав му је био Нови Сад, над којим је Панонски морнар стално бдио.

„Он је предложио и рекао да има једну песму који би можда могли да урадимо на нашем другом албуму. То је песма Дајте ми вино, вино нек се точи. Ми смо рекли да би био пун погодак када би и он био са нама, да то буде дует, и то се и десило", сећа се Петар Алвировић из састава „Апсолутно романтично".

Писмо српског језика Ђолету 

Музичар Неле Карајлић, на Међународни дан матерњег језика, прочитао је писмо српског језика Балашевићу.

„Драги Ђоле, ја сам твој српски језик, онај, којим си говорио, с ким сам се заједно удварао и на којем си писао своје песме. Пишем ти ово писмо не бих ли ти бар мало захвалио на свему ономе што си учинио за мене. Знаш и сам какво је време дошло, колико ме је туђица и накарадних правила кидало и комадало и како сам унижен и повређен од свих оних који су ме стављали у уста... Да не би твојих стихова ни сам не бих знао колико сам богат... Захваљује ти се и моја сестра музика... Лака ти земља и бескрајно небо уметничко, увек твој, српски језик".

Љубомора због фармерки и патика 

„Знате шта је неправда, да ја, са скоро 80 година седим овде и причам о дечку који је умро у 67. години", изјавио је кроз сузе Никола Нешковић, некадашњи уредник у ПГП-у.

„Ја сам се јуче исплакао, када ми је јављено да нас је напустио Ђоле Балашевић, и ја бих молио да овако јавно његовој породици упутим саучешће, они су највише изгубили", рекао је у емисији певач Мирослав Илић. Веселијим тоном је додао да је цео живот био љубоморан на Балашевића због „његових патика и фармерки". 

Богољуб Мијатовић, публициста и музички критичар издвојио је један Балашевићев стих - „Широк осмех и златан зуб".

„Нико са три речи није боље описао Роме од Ђолета Балашевића", рекао је Мијатовић.

Мијатовић се присетио једног заједничког сусрета са Бором Дрљачом, када је Бора Балашевићу рекао: „Шта бих дао кад бих смео да отпевам неке твоје стихове у којима су свеци, као Свети Јован!"... То је тада у народној музици било немогуће. Рекао је да би продао милион плоча."

„Ђорђе Балашевић – мисао која греје, а сада нас греје мисао да га има, да га негде у свима нама и у свим нашим срцима има", рекао је Вук Жугић, дугогодишњи директор Културног програма „Сава центра".

„Он је посебан по томе што је писао, говорио и дисао у сликама. Он је био човек који је у равници препознао таласе мора и пешчане плаже, који је на најлепши начин и нама који нисмо из равнице донео њене баште и атаре", додао је Жугић.

„Он је панонски морнар или дунавски лађар. Он је то као човек био. То су ти његови гени", каже Жугић.

Мијатовић је наставио причу рекавши да Ђоле, упркос песми, није препливао Дунав.

Доброта и храброст 

„Ја пишем моје песме, и мене да остави нека девојка у мојим песмама – то нема шансе. Ја сам јунак својих песама, и ја ћу бити оно што ја хоћу", цитирао је Мијатовић Балашевића за кога је рекао да је ипак највише волео своју породицу и фудбал, и да је некад играо и два пута дневно по четири сата.

Никола Нешковић се подсетио победе Балашевића на Сплитском фестивалу.

„Увече се скупили људи да Ђоле свира, нестане струје и дођу људи са свећама. Само су га молили да пева даље, да пева даље...", испричао је Нешковић.

Додао је да му је жао што је дан жалости поводом смрти музичара био ограничен на Нови Сад и да је важно да се то каже.

Нагласио је да је суштина Балашевићевог дела – доброта.

„Знао је и да оћути. А када је ћутао, могао си да очекујеш да ће после тога нешто велико да каже", рекао је Нешковић.

Балашевића је несумњиво красила и храброст.

Мирослав Илић је додао: „Ако слобода подразумева добро срце и да радите по срцу, и имате став – онда је Ђоле био слободан човек."

„Једна од ствари која је определила наше другарство је то што је Ђоле био заљубљен у своју равницу и паоре, исто као што сам ја у ратаре", рекао је Илић.

Додао је да га људи некада нису довољно разумели и да није само песмама пленио, већ да је свуда где је одлазио - имао причу...

Илић је у емисију дошао у кошуљи коју је на поклон добио управо од Балашевића. Каже да је почаствован што му је управо Ђорђе био гост на концерту.

Од гусака – лабудови 

„Ми смо на његовом првом концерту у Загребу направили џумбус јер смо на сцену довели гуске и патке и велики стог сена. Те гуске и патке, када су кренуле у салу, када су све упрљале, сви су гледали а онда, када је он кренуо са кратким најавама и песмом, постале су лабудови", сећа се Нешковић.

Мијатовић се сетио концерта у Чачку који је највљиван плакатом „Ђорђе Балашевић и веселе Мађарице", на коме су многи очекивали плесачице, али је и тамо су биле – гуске.

У емисији посвећеној Балашевићу учествовала је и група „Фрајле" које су извеле, између осталих, његове хитове Син јединац и Слабо диваним мађарски.

Чланице групе су навеле да су „одрасле на музици Ђорђа Балашевића, да им је он идол, и да је учествовао у стварању њиховог самопоуздања за бављење музиком".

Додале су да су за наступ одабрале живље песме а не баладе, јер су се бојале да наступ – неће завршити. „Фрајле" су уверене да Ђоле никада неће отићи, јер „када слушају његову музику – код куће су".

Проширио завичај на свет

Балашевићев пријатељ био је и Раде Шербеџија.

„Оно што највише остаје у мени, јесте Ђоле човек – поред све уметности, бриљантности, талента, Ђорђе Балашевић је био храбар човек, који је показао од самог почетка, ових ужасних ратова који су нас задесили на нашим просторима, да је био против рата, несреће, силе, глупости, политика, изнад националног осећања, космополита...", рекао је глумац.

„Ђорђе Балашевић је лепоту локалнога дијалекта прославио и поделио са стотинама хиљада људи. Тако је и свој завичај проширио на читаву земљу и читав свет", рекао је академик и писац Матија Бећковић.

„Он је свој завичај нама дочарао апсолутно, и Војводину и равницу, и љубави и туге и обичаје. Ти си све могао кроз његове песме, и да не одеш никада у Војводину, да научиш. Нека му је вечна слава", рекла је Бисера Велетанлић, џез певачица.

„Мислим да је то огроман губитак за нашу музичку сцену, не само у смислу музике нарочито у смислу поезије коју је он заиста знао да пише", каже музичар Момчило Бајагић. 

„Тужно је кад оде неко ко је био део наших живота. Могао си да волиш или не волиш Ђорђа Балашевића, али у свакој песми се неко пронашао. Његове песме, поруке, његов шарм, осмеси, хумор, заувек ће живети у његовим песмама", рекла је Неда Украден. 

У емисији су учествовали и глумци који су поштоваоци дела Ђорђа Балашевића, а међу њима Борис Пинговић, Срђан Тимаров и Небојша Дугалић.

„Мислим да је то лични губитак за милионе људи диљем нашег региона. Ја сам мислио да он никада не може да умре. Мислио сам да је он неки Петар Пан коме то не може да се деси али ето, нажалост, ова проклета корона ме је демантовала", рекао је Борис Пинговић.

„Ја га нажалост нисам лично познавао али некако имам осећај да је он познавао мене. И не само мене, него све нас. Не би те песме и стихови толико снажно остали утиснути у нашим душама и срцима, да нас није познавао. Данило Киш је ономад написао, ја ћу парафразирати, да детињство престаје онда када схватимо, када спознамо своју смртност. Ја сам своје детињство развлачио као жваку, чини ми се до прекјуче. Мислим да је то та тачка од које могу почети да старим. Слава му и хвала му на свим даровима које нам је подарио", додао је глумац.

„Његове песме су излазиле непогрешиво тачно онда када је требало да опевају нешто моје. Нема ниједне фазе мог живота која није стала у његову песму. Ја знам како миришу и трске и шаш кад се осуше, и како је то гледати кроз трску и шаш. Касније у војсци сам добијао слободне дане зато што сам својим колегама певао његове песме", испричао је Дугалић.

„Ђорђе Балашевић је био ћале, он је био трећи родитељ. И мој отац се зове Ђорђе. То је сасвим случајно. Нас је Ђорђе васпитавао, учио, усмеравао и био светионик, васпитач", рекао је Тимаров.

„Ђорђе Балашевић је био један од најпопуларнијих песника и та популарност не умањује квалитет његове поезије, и могу слободно рећи да је он, што се тиче тог поднебља, које је волео и опевао – Војводине, уз раме са Миком Антићем, био изузетно даровит човек у многим областима и његове песме се певају у свим приликама. Оно што је жалосно је да се преселио у сећање пре времена, а његова поезија је остала заувек са нама", сматра Душан Ковачевић, академик и драмски писац.

Иза Ђорђа Балашевића остаје стотине вечних песама, четири романа и десетине улога у серијама и филмовима. 

Према жељи породице, Ђорђе Балашевић, сахрањен је у Новом Саду, на Градском гробљу у кругу породице, без присуства медија и комеморације.