Мића Милошевић, интелектуалац у свету пучке комедије

Овај несумњиви аутор препознатљивог рукописа у свету југословенског комерцијалног филма, почео је на једном потпуно другом полу нашег културног живота. По дипломирању на Филозофском факултету где је завршио Историју уметности, Милошевић је постао критичар у Борби, а бавио се ликовном и филмском сценом. Као филмски критичар достигао је изузетан значај и утицај а касније је у овој новини био и уредник.

Од 1963. године, Милошевић се активирао као филмски аутор и почео је као документариста –први филм био је Concerto Gymnastico o Мирославу Церару, чувеном југословенском гимнастичару, олимпијском шампиону из Токија и Мексико Ситија. Овај филм снимио је у сарадњи са нашим чувеним директором фотографије и аниматором Николом Мајдаком.

Почев од овог филма, Милошевић ће се надаље често враћати спортским темама у документарцима, па ће потом снимити Трке (1964), Хокеј (1966) и Мате Парлов - Југ (1973). За зеленим столом доноси му награде на београдском фестивалу кратког метра, а Хокеј награду у Венецији.

Бави се и кратким филмовима на социјалне теме, тако је За и против за снимио са Дејаном Ђурковићем, а Сребрну медаљу "Београд" осваја четири године касније за Повратак у Кутузеро. Са разним махом кратким документарним филмовима Милошевић наступа у Венецији и Кану, као и у Греноблу, Акапулку, Паризу, Лондону. Својом струком - историјом уметности - бави се и у документарном филму па и на том пољу оставља неке награђене наслове.

Од 1970. године, Милошевић снима и дугометражне документарне филмове – Другари, Кров над главом, Де Јонгови и Жуљ. За Кров над главом и Де Јонгове осваја Златну медаљу "Београд". Де Јонгови му доносе и Октобарску награду, а реч је о причи о Игору Де Јонгу, човеку који се после трансплантације бубрега населио у Боки Которској.

Овом темом се Милошевић бавио и у кратком филму Срце из 1970. године у ком је пратио судбину Душана Влача. Данас је помало заборављен али 1968. године, Душан Влачо из Елемира постао је први Југословен коме је пресађено срце. Био је 22. човек на свету који је ту операцију преживео а 48. укупно. После трансплантације у Хјустону коју је извршио чувени Мајкл Дебејки вратио се у Југославију и чак основао бенд и снимио плочу.

Милошевићеви документарни филмови имали су изузетан значај и постигли су велики успех. Учествовали су на највећим фестивалима, Де Јонгови и Жуљ су били југословенски кандидати за Oскара, а Де Јонгови су рецимо имали и класичну биоскопску дистрибуцију.

Када погледамо плакат за филм Де Јонгови, видимо несвакидашњи детаљ – цртанa лица протагониста и по визуелном жарогну као да је направљен као за неки узбудљив хорор филм а постоји и теглајн "... нећу ја да умрем, нисам луд, ја ћу лепо да живим, чак и један одсто колико се може живети..."

За свој изузетан документаристички опус, Милошевић је 2009. на београдском фестивалу кратког метра награђен за животно дело. Ипак, овај монументални део његовог опуса вероватно је непознат, па можда и незамислив онима који га знају по најпопуларнијим играним филмовима.

Крајем седамдесетих, Мића Милошевић почиње да се бави играним филмом и то на потпуно другачији начин од онога што је карактерисало његове документарне радове. Још од првог филма Није него, смештеног у школи, Милошевић показује интересовање за савремене теме и друштвену критику израђену и форми комуникативне и често популистичке комедије. У овом филму сарађује са Љубомиром Радичевићем, аутором чувене Љубави и моде и Синишом Павићем, нашим највећим телевизијским сценаристом.

Од тог принципа одступа само два пута и у оба случаја реч је о филмовима смештеним у миље Другог светског рата и непосредног послертаног периода. Другарчине по сценарију Властимира Радовановића су прича о младим партизанима које је рат прекинуо у школовању и који сад треба да се врате у школске клупе и нормалан живот, а Берлин капут је ослоњен на прозу Антонија Исаковића и чине га три романтичне приче о партизанима.

Међутим, чак и у тим филмовима који се у ширем смислу могу сагледавати као ратне приче везане за историјски тренутак, Милошевић бира лик "малог човека" и утицај историјских околности на свакодневицу.

Социјалистички слепстик

Канонски део Милошевићевог опуса чине три сарадње са Синишом Павићем. То су филмови Лаф у срцу, Тесна кожа и Нема проблема. Реч је о убитачним друштвенокритичким комедијама које бисмо могли сматрати врхунцем социјалистичког слепстика. У сва три филма протагониста је Никола Симић и у сваком од њих мења једну од класа у тадашњем социјализму.

У Лафу у срцу је технократа ухваћен у непријатној секс-афери, у Тесној кожи млађи референт државног трговинског предузећа које пропада, а у Нема проблема руководилац губиташа који је потрошио кредите на изградњу фудбалског стадиона који нико не посећује.

У ова три филма, Павић и Милошевић приказују свет првих година после Титове смрти, привреде која је у расулу, грађанства које је растрзано између потреба на нивоу западног конзумеризма и радних навика које су скромне а у складу са ниском продуктивношћу социјалистичке привреде. Ове комедије су урнебесне, и упркос томе што су у време изласка биле потцењене, данас чине окосницу телевизијског програма.

Погледане из данашње визуре, оне чак ни у филмском погледу нису толико наивне, иако су њихови квалитети везани махом за сценаристичке каламбуре и глумачке виртуозности. Међутим, када погледате кадар у коме цела породица Мите Пантића говори углас, и у једном непрекинутом снимку видите спој неколико снажних глумачких енергија, схватите да заробити тако нешто у једном тренутку није нимало лако.

Милошевићеви филмови су од почетка постизали изузетне успехе у биоскопима. Док је за Није него освојио Сребрну арену за сценарио у Пули и Награду за дијалог у Врњачкој Бањи, што нису превелики фестивалски успеси – и са Другарчинама и са Лафом у срцу осваја титулу најгледанијег филма године у СФРЈ, а Тесна кожа постиже статус највећег комерцијалног успеха у историји старе државе, са 505.000 гледалаца само у Београду.

Милошевићеви филмови су често морали да се боре за место на реперторару. Рецимо, у Љубљани су добијали термине у биоскопу близу железничке станице који је сматран најслабијом салом, махом за кунг-фу и порнографију, јер није досезао уметничке критеријуме по проценама тамошњих приказивача али публика се одазвала у невероватном броју и упркос свему томе донела незапамжћени успех.

Данас је као што знамо, Тесна кожа мултимедијска франшиза са четири филма и телевизијском серијом Бела лађа од више сезона.

Па ипак, можда и највећи промашај у Милошевићевој каријери – филм Мољац, стоји као један веома занимљив ексцес, како на нивоу саме приче тако и једног специфичног тренутка који је забележио.

Један кемп, један треш, једна заје...

Мољац је по свему био замишљен да буде заокружење Милошевићевог комерцијалног опуса и замишљен је веома занимљиво – Мића је узео тада екстремно популарног Миодрага Андрића, познатог по свом сценском алтер егу Љуба Мољац, и направио филм о томе како се овај комичар заморио и како жели да напусти свет естраде и да поново буде човек а не звезда.

Ово је веома занимљив мотив уметника који је исцрпљен својом јавном персоном, непрекидном потребом да буде на услузи јавности, и пружи забаву публици. Ту постоји и мета-филмски аспект јер је сам Миодраг Андрић био изузетно ангажован забављач и сматра се да је разлог његове преране смрти била исцрпљеност услед непрекидног наступања. Отуд може се рећи да је филм имао и готово документарну димензију и дозу антиципације.

Читав заплет наступа када Мољац пред наступ доживи слом и средишњи део филма се одвија у форми његове халуцинације, и у њој Милошевић гради једну салату претенциозног хумора, социјалне критике и пучких шала. Евидентно је да у овој деоници, Милошевић жели да унесе и нешто свог критичарског приступа и покушаја да деконструише тадашњу југословенску естраду али и претенциозне цењене уметничке ведете тог времена.

Јелисавета Сека Саблић игра рецимо пацијенткињу душевне болнице која је умислила да је редитељка уметничких филмова и када даје индикације видимо да су то некакве изопачене визије сексуалности какве су биле присутне у радовима неких Милошевићевих савременика који су били веома етаблирани, па то можемо посматрати и као вид интерног сукоба.

Овај снажан ауторски, а рекао бих и интелектуалистички печат који је Милошевић унео у Мољца нажалост није био адекватан и по први пут он снима филм који има раскорак у амбицијама и дометима. У емисији Културни нокаут, Милошевић је једном веома самосвесно описивао свој рад у Тесној кожи као „Један кемп, један треш, једну зајебанцију“, али она је као таква говорила много више о том друштву и тада и данас од многих сериозних филмова.

У Мољцу се та спонтана истина изречена кроз шалу није десила, али оно што јесте постигнуто су сцене које документују део тадашње београдске урбане сцене – личности попут Неше Лептира, Индексовог позоришта и једну туробну атмосферу тадашњег андерграунда, снимљен од стране човека који није његов део.

У извесном смислу, естрада је као део заплета играла значајну улогу у Милошевићевим филмовима, и као део заплета али и као вид популаризације њих самих. У овом филму се он са њом жестоко обрачунава, као и са остатком културне сцене.

Огољавање имагинарија

Милошевићеве игране филмове пратио је огроман успех, имиџ популистичке комедије која снижава критеријуме публике и подилази њиховим најнижим поривима, али данас можемо рећи да су ти филмови веома зрело артикулисали контрадикције тадашњег друштвеног тренутка, конфликте међу класама, неспособност привреде и друштва да очувају имагинариј који је изградила привредном реформом.

Историчар уметности Бранислав Димитријевић у својим радовима који су на крају сазрели у књигу Потрошени социјализам узима као камен-међаш у културној продукцији филм Љубав и мода Љубомира Радичевића као дело у ком је заправо друштво пошло путем западног, у суштини тржишног и конзумеристичког модела.

Није згорег напоменути да је управо Радичевић сарађивао са Милошевићем у филму Није него и да је практично управо он иницирао овог документаристу и играни филм. Милошевићеви филмови заузврат документовали су управо декаденцију а затим и сам крај тог света који је толико обећава у филму Љубав и мода.

Док код Радичевића у Љубави и моди имамо тему ривалства у модној индустрији, те модне ревије као основног елемента те делатности, код Милошевића у Тесној кожи, Шојић потписује рачун у кафани на име фирме где музички динар уписује као Лепу Брену за три особе, а у Нема проблема – она је основни део заплета и њен наступ треба да спасе неспособног директора од пропасти. У том смислу, Милошевићеви филмови су лице и наличје једног социјалистичког пројекта који није могао да издржи своју игру са тржиштем.

После нестанка заједничке државе, Милошевић се преоријентисао на телевизију а последњих година искључиво на документарне радове.

Мића Милошевић је аутор јединственог опуса. Занимљиво је да је један од најпопуларнијих светских документариста Мајкл Мор пре четврт века покушао да постане редитељ играних филмова и то баш кроз друштвено критичку комедију Канадска сланина и тај експеримент није успео, и овој форми се није враћао.

Да му је то успело и да је наставио тим путем, постао би амерички Мића Милошевић. У том погледу тешко је наћи аутора који је у две тако различите форме постигао тако огроман успех. Тод Филипс пада на памет јер он је имао пар успешних и значајних документарних филмова али се врло брзо искључиво посветио играној комедији све до заокрета са Џокером који по теми и неким идејама можемо сматрати његовим Мољцем.

На крају крајева са два различита опуса, практично једнака по значају, Милошевић остаје приличан уникат у светским оквирима, и аутор чије дело заслужује даље тумачење и афирмацију.

Заокруженост опуса, конзистентност тематских интересовања па и редитељских поступака суптилно сугеришу да је иза свега ипак стајао један критичар који као да је олакшао посао својим колегама када једног дана дође тренутак да се опросте од њега.

Слава му!