Ко је данас Џони Штулић?

Бранимир Џони Штулић, једна од највећих звезда југословенског рокенрола већ дуго живи далеко од Балкана, о коме је певао. Чији је бенд „Азра“? А ко је Џони Штулић? Шта му је донео остракизам са ових простора?

У једној телевизијској емисији крајем осамдесетих година прошлог века, Џони Штулић је рекао да ће се ускоро вратити из Холандије, само да среди неке ствари. Ипак се није вратио. Повремено је свраћао и у Загреб и у Београд, дао понеки интервју, али заувек је остао у Холандији.

Овде можете погледати целу емисију Око магазин

Већ скоро три деценије живи осамљено, нерадо прича са колегама, пријатељима, новинарима а, како каже, изабрао је баш ту земљу јер у њој нема много Југословена. Од њих је побегао када је Азра била на врхунцу славе у Балкану.

Глумац Сергеј Трифуновић један је од ретких којег је Штулић пустио у своју кућу у којој живи са својом супругом недалеко од Утрехта.

„Штулић је направио свој 'Blitzkrieg', завршио је што је имао и запалио. То је то“, прича Трифуновић.

Од почетног флерта са севдалинкама средином седамдесетих, преко утицаја „Битлса“, новог таласа и панка, Штулић је коначно оформио групу „Азра“ и 1980. године издао албум под којим је поклекла цела СФРЈ.

Новинар Теофил Панчић каже да је Штулић као официрско дете, који је живело по разним местима у СФРЈ, био један прави југословенски тип, са којим се помало свако могао идентификовати, али нико до краја.

„Он је био Загрепчанин с једне стране, а Азра је била изразито загребачки бенд, али са друге стране он није имао тај кајкавски локализам, него је био део једне шире слике“, објашњава Панчић.

Већ од средине осамдесетих Штулић живи на релацији Холандија-Југославија, а пред сам рат неколико месеци борави у Београду.

Тих месеци, у Београду се сусретао са музичким критичарем Војиславом Пантићем.

„Нонстоп је долазио до нас и причао својим будућим пројектима. Имао је идеју балканског севдах бенда и жељу да напусти рок. Хиперактиван у размишљању шта ће да ради са својом новом музиком, новим бендом. Расформирао је 'Азру' 15. августа 1990. године и решио да истражује нове путеве“, сећа се Пантић.

Рат као да је запечатио Штулићев повратак, а нове путеве претворио у странпутице. Како је причао, отишао је да би спасио живу главу. Вратио се није ни после рата, јер је пасош који је имао, престао да важи када је престала да важи и земља у којој је стварао. Онда почиње трка за Штулићем. Прво Србија, а потом и друге републике бивше СФРЈ нуде Штулићу држављанство и пасош.

Само свој

Сергеј Трифуновић лично је ишао код тадашњег председника Србије Бориса Тадића и предложио да Штулићу Србија да држављанство.

„Усрдно ме је примио и бацио се на то да Штулић добије пасош. То је било у осам ујутру, и у року од пола сата двојица из Коштуничиног кабинета су почела тиме да се баве. Звао сам Џонија увече да му радосно саопштим вест, на шта ме је он одувао и рекао: 'Ма дај, кај ће то мени? Који ће мени пасош?'“, прича Сергеј Трифуновић.

Тиме што је одбио било чији пасош, сматра писац Мухарем Баздуљ, Штулић је успео да остане само свој.

„Мислим да он све ово време брани тај свој први слободни потез који је можда урадио инстинктивно, али да је нешто променио покварио би све и бацио сенку на то што је урадио, а што је било једино часно и достојно човека и уметника“, сматра Баздуљ.

Теофил Панчић сматра да „Азра“ није ни српска ни хрватска група, него југословенска. „Азра је деловала у тој земљи на начин који никако није могао њу да ограничи на један од делова. Потпуно ми је свеједно етничко порекло Џонија Штулића, нити знам ко је по етничком пореклу, Србин, Хрват или нешто друго и то је ирелевантно, то није критеријум“, сматра Панчић.

Неке Штулићеве песме и најоштрији критичари сврставају у врх југословенске поезије. Ликови његових песама нису били комерцијални, они уз које се мувају девојке, већ стварни.

„Не заборавимо, Џони није био никакав шмекер. А испао је шмекер. Џони је написао двадесетак најбољих љубавних песама у историји рокенрола, у старој Југославији, али ни уз једну од тих песама ти не можеш да плешеш“, каже Пантић.

Штулић није певао само о емоцијама и женама. Теофил Панчић подсећа да је велики значај то је што је Штулић увек био на страни онога што је слобода, и у културном и у политичком смислу.

„Поглед његових песама као што је Пољска у срцу био је опсесивно антисовјетски политички оријентисан и због тога никако није могао спадати у онај досије у који га данас гурају његови закаснели обожаваоци“, каже Панчић.

И Пантић се слаже да је „Азра“ имала политичке песме: „Певао је он Титу, 1968. револуционарима Шпаније, али то је маргинално у односу на оно што је испољавао изнад тога, што је била чиста емоција, везана за нормалне људске ствари које сваког од нас окружују“.

Међутим, та врста поезије одавно не излази из Штулићевог пера. Сем чудних превода античких дела којима се Штулић предано бавио годинама, из Холандије уместо нових хитова, годинама стижу само обраде. На опште разочарање публике.

„Сад има потребу да по Јутјубу снима грозне верзије народних и својих песама. Штета је што то постоји и што то неко може и да чује. Руши себи сам тај неки мит који је око себе направио“, сматра Пантић.

Панчић сматра да је Штулић свој максимум дао до средине осамдесетих: „Реално, оно што је релевантан опус стало је у прву половину осамдесетих година и то није реткост у року. Има много великих уметника који су све вредно што су направили, направили за пар година. Ту Штулић не би био изузетак. Оно што се касније десило, то је више колекција бизарности“.

Ипак, можда није проблем у Штулићу, него у ономе што поклоници очекују од тога шта би он требало да буде. Баздуљ сматра да је Штулић слутио апокалипсу.

„Ви кад гледате његов опус из осамдесетих, шта су критичари који су му били несклони шта су му највише замерали, замерали су му највише хиперпродукцију. Сваке године албум, па дупли, па тродупли. Мени се чини да се он нашао у оној ситуацији, што би рекао један филозоф, да вас пусте у Лувр на пола сата пре затварања и да знате да никад више нећете ући. Шта можете да радите? Можете само да трчите од кипа до кипа или слике и да видите што више“, каже Баздуљ.

За време те уметничке трке Штулић није марио за новац. Није прорачунато планирао своју каријеру. Само је певао.

Дивни лудак

„Џони је био један дивни лудак. Он да је имао икакве везе са бизнисом, послом у време када је направио првих неколико албума, не би их снимио и објавио за три године. Он је могао комотно да те албуме крчми 10, 15 година, да лепо живи од свега тога и да их боље и прода, а он је уместо тога избацивао, двоструке, троструке, као да је желео да што пре из себе избаци сву ту накупљену емоцију, фрустрацију“, каже Пантић.

Штулићев однос према новцу, није се променио ни деценијама касније. Наиме, новац који му је легао на рачун наиме ауторских права није желео да узме.

„Дејан Цукић је био на челу СОКОЈ-а и рекао ми је да је уплатио својој холандској сестри 200.000 евра, које чекају Штулића на име његових ауторских права. И ја сам му рекао да има те паре тамо, пошто се жалио да му нико ништа не плаћа, да су га сви опљачкали, као што и јесу. Делом и његовом кривицом јер је био превише индолентан није имао тај осећај за бирократију, али ја сам му рекао: 'Човече имаш двеста хиљада својих пара!'. А он је рекао: 'Ма не требају ми, за кај ће мени новац? Шта ће мени то?'. Ја сам имао осећај да сам се сударио са Сократом коме једноставно не треба ништа, ни живот, ни смрт, ни новац, ни путовница, ни пасош. Једноставно, ништа", прича Сергеј Трифуновић.

Ових дана из Холандије од Штулића стижу оштре реченице. Због сукоба са „Кроација рекордсом“ око власничких, издавачких и ауторских права Штулиц је проговорио. Између осталог им им је замерио, што га, како каже, сврставају у Хрвате.

„Око њега се стално нека фрка и помпа диже, он повремено само пошаље неки сигнал што би се рекло да је жив, да не пристаје. Хајде да кажем његовом фразом да није ни је*ан ни луд“, прича Баздуљ.

Било да је побегао да не би био сврставан и да би остао свој или зато што нема шта да каже, бивше републике, а ни фанове, то не занима. Хоће га за себе по сваку цену.

Пантић се нада да Штулић није рекао све што је могао: „Ја се још увек надам да ће можда некако једног дана да се доведе у ред и да сними 15 лепих песама. Некако би требало“, каже Пантић.

„Поштујте то што сте уопште савременици Џонија Штулића и поштујте што сте живели део историје и што вам је оставио неко наслеђе, како год. Мислим да ми то треба да поштујемо и човека оставимо на миру“, закључује Сергеј Трифуновић.

Џони Штулић је сам изабрао да буде остракизован са простора о којима је певао. Да ли зато што је Балкан заиста судбином проклет? Уосталом толики су против своје воље отишли у Холандију. Пустимо једног да својевољно остане тамо.

Број коментара 11

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво