Ју Несбе: Од брокера до светске књижевне звезде

И у свету и у Србији један је од најчитанијих аутора. У јануару, почиње снимање филма које продуцира Мартин Скорсезе, по његовом роману Снешко. Ју Несбе је, у односу на своју огромну популарност, изузетно комуникативан и отворен за медије. Интервју смо добили после свега две недеље, и то само зато што је у тренутку кад смо га звали био на турнеји са својим бендом.

Како је било на турнеји?

Били смо свуда по Норвешкој, била је то баш добра турнеја.

Наша публика не зна да сте и музичар. Како се музичар и бивши брокер на берзи претворио у једног од најпродаванијих писаца крими романа данас?

Па, музичар и писац, то је мање-више исто. Реч је о томе да причате приче. А кад сте брокер на берзи, то је сасвим другачије. Не знам ни сам како сам се у томе нашао.

У чему је успех скандинавских кримића? Да ли је реч о врхунцу таласа који је кренуо још седамдесетих година, у Шведској, зашто је сада у жижи, шта се догодило, шта се променило?

Пошто сам писац кримића из Скандинавије, често ме то питају. И покушавам да дам интелигентан одговор. Истини за вољу, не знам. Некад се те ствари једноставно догоде. Наравно, мора да постоји неки квалитет у сржи таласа као што је овај, и да, постоји традиција кримића у Скандинавији, још од седамдесетих. Развили су се и млади скандинавски писци који су просто регрутовани у тај жанр. У ствари, доста је престижна ствар бити писац кримића у Скандинавији, што није свуда случај. Један разлог је што има пуно добрих писаца. Али има и много лоших кримића у Скандинавији, као и свуда. Сада имамо пажњу светске публике, можда неће бити тако у будућности, али надам се да ће најбољи писци преживети ово што се сада догађа.

Сто скандинавских писаца је преведено на енглески, једна од њих је бивша министарка правде Норвешке Ен Холт. Како пише?

Да, пише већ годинама. Заправо када је постала министарка, била је познатија као писац него као политичар. Била је пионир, покренула је талас жена писаца крими романа у Норвешкој деведесетих.

Да ли је онда крими роман бренд Скандинавије, да ли је то начин да се прикаже и поглед на друштво?

Традиционално, крими роман је био политичко оруђе, заправо начин да се изрази политичко мишљење и да се критикује друштво. То је мотив скандинавских родоначелника кримића, и занимљиво је то, јер кримић је некад био само фикција и забава. Онда је изненада добио мандат који остатак књижевности није имао. Сада младе писце кримића понекад критикују, јер они не критикују друштво, пишу у енглеској или америчкој традицији кримића где је циљ само забава. Ја себе не видим као неког ко користи кримић да искаже став о политичким питањима. Мислим да је немогуће не коментарисати политику, кад пишете. Било да је крими роман или други жанр. А и мислим да је политика у ствари забава. Кад се изражавају ставови о томе шта је праведно, шта није, шта је добро, шта није, шта је злочин, а шта није. То је забавно и то је политика. И филозофија је забава, мада ја своју забаву озбиљно схватам.

Описујете своју земљу, родни град, на начин на који ми овде о њима не размишљамо. Знамо да је Норвешка успешна, демократска земља, па је занимљиво видети да у Ослу или другим деловима Норвешке бијете исте битке као и сви. На пример, кад говоримо о наркоманији. Да ли је због тога оно што пишете тако привлачно читаоцима?

Можда. Али мислим да можете да одаберете било који град, варош, у свету и да напишете добар кримић. Није ствар у томе шта се тамо дешава или шта би могло да се деси. Сада многе ствари могу да се десе у било ком европском граду, што смо, нажалост, видели не само претходне недеље, већ и последњих година. Оно што се догодило у Паризу може да се деси у малом граду попут Осла, У Њујорку, Бејруту, нема више заиста мирног или заштићеног места у свету. Свуда има злочина, тероризма, и ја бирам Осло просто зато што га најбоље познајем.

Да ли сте икада у Норвешкој чули за злочине, онако сурове какве описујете у књигама? Знамо да у Норвешкој стопа криминала није тако висока као у неким другим земљама, али ствари које ви замишљате су стварно бруталне.

Кад бисте пребројали убиства у мојим романима, вероватно их има више него у Ослу у протеклих 20 година. Наравно, начин на који ја описујем Осло и злочине, није документаран, не базира се на стварности, то је чиста фикција. Пошто пишем кримиће, немам потребу да описујем право Осло, само описујем шта би могло да се деси, и користим крими роман да кажем нешто о стању ума човека, о природи зла, и злочина. Колико успевам, не умем да кажем. Писање фикције је на много начина бескорисна професија. Не користимо истраживања или научне методе, ми само користимо своју машту да покушамо и кажемо нешто о томе шта нас све чини људима.

Да нисте можда гледали филм „Гавран“ о Едгару Алану Поу?

Нисам сигуран, мислим да сам гледао доста тога...

Да вам објасним укратко, серијски убица користи његове методе, и он то не може да поднесе. Питам се да ли се писци који дају тако живописне описе попут вас, некада боје тих ствари?

Да, забринут сам. Ако се то догоди то би било страшно, а и ја сам тога и свестан док пишем. Али направио сам избор да на мене то неће утицати, али теоретски кад би се то десило, да ли бих осетио кривицу? Да, бих, јер ја пишем фикцију, то не треба да буде инспирација, то би било ужасно.

У књизи „Спаситељ“, описујете конфликт у бившој Југославији деведесетих, али заправо, били сте у овом региону и пре тога, зар не?

Да. Први пут сам у Београду био када ми је било 17 година и путовао сам возом. Касније, написао сам књигу када је НАТО бомбардовао Србију, са још једним писцем. Путовали смо свуда, пробали смо да дођемо до Србије, али нисмо успели. Били смо у Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, чак и у Мађарској. Причали смо са људима, међу њима и са Србима, који су побегли или живели ван земље у то време. То је била драматична ситуација. Ви сте Европљани, а Европљани се боре против Европљана. Када сам био мали то нисам могао ни да замислим. Само смо причали са људима, пуштали их да кажу шта мисле и онда смо објавили књигу интервјуа, која се зове Гласови са Балкана. Није то био бестселер, али је за мене то била важна књига. Искористио сам део истраживања за књигу Спаситељ, већина материјала за хрвстаког плаћеног убицу потиче из те књиге.

Зашто сте ви лично толико заинтересовани, јер, нормално је да што сте даље, постанете некако отуђени од других делова света, чак и ако су вам релативно близу?

На телевизији сам видео један снимак. Тело је било на носилима. Био је то дечак, а стопало му је висило са носила. Имао је патике, „најк“, исте као моје. Схватио сам да је то млада особа, која је одрасла уз исту музику, филмове, можда је читао исте књиге. Могао сам то да будем ја. То ми је било блиско, а и посетио сам бившу Југославију и заиста ми се допала та земља. Можда је то мени било ближе него другима, не знам, али је најважније било то што се то дешавало у Европи, на два сата лета од места где ја живим. То је култура коју познајем. Није много прошло од Олимпијских игара у Сарајеву коју сам гледао. Било ми је то јако блиско.

Чула сам да сте хтели да дођете у Београд 1999. током бомбардовања, али сте добили необичан услов од владајуће партије. Да ли је то тачно?

О, да! Десило се то да сам хтео да одем у српску амнбасаду и тражим дозволу да одем у Србију током бомбардовања. Али имали су један услов, а то је да поведем бенд и свирам на стадиону у Београду и у то време то би се схватило као подршка Милошевићу, па сам ја то одбио. Пробао сам да уђем сам, отишао сам доле, да видим могу ли да пређем границу. Али нисмо успели у томе.

Од тада нисте долазили?

Не, нисам.

Успех скандинавских крими романа довео је до екранизација, што филмова, што серија, и за америчку публику. Једна ваша књига је екранизована, „Ловци на главе“, сада је „Снешко“ у озбиљним рукама, у рукама Мартина Скорсезеа, глумиће Мајкл Фасбендер. Шта од тога очекујете?

Немам ја много везе са тим. Сада је то у рукама Скорсезеа, Фасбендера и редитеља Томаса Алфредсона, он је такође приповедач, он ће испричати своју причу, не моју. Надам се да филм неће бити верзија књиге, она је већ ту. То су веома талентовани људи и једва чекам да видим шта су смислили. Требало би да почну да снимају у јануару.

Обично су успешни романи екранизовани у земљи порекла, занимљиво је да у Норвешкој није било екранизације серијала о вашем детективу Харију Хулеу?

Кад су ме питали да продам права за норвешке филмове и серије увек сам их одбијао, јер нисам био срећан када сам видео адаптације других писаца. И такође, нисам хтео да моји читаоци виде Харија, филм и телевизија су јаки медији у поређењу са књигом, па би га некако преузели. Уместо да неко дефинише како Хари изгледа, говори, хода, желео сам да у уму читалаца остане на десетине Харија Хулеа, увек сам говорио да нећу продати права, све док ме не позове Мартин Скорсезе. И позвао је на крају. И сада ће снимити филм.

Кад говоримо о екранизацијама, занимљиво је да сте писали сценарио за ТВ серију у Норвешкој, о Русима који окупирају Норвешку, тј. преузимају контролу над норвешким залихама нафте и гаса. После еколошке катастрофе, ако то могу тако укратко да препричам. Одакле идеја за овакав заплет?

Било је ту контроверзи, јер смо Русију искористили као земљу која окупира Норвешку. Избор је био случајан. Да је Кина велики сусед или Америка изабрао бих њих. Али прича је о малој земљи коју окупира велика, и о томе шта би људи чинили ако желе да задрже свој начин живота, стандард, наизглед чак и слободу. Нема осећаја да је реч о окупацији, можете да идете у Барселону или Лондон за викенд у шопинг. Али, шта бисте урадили за речи попут независност, слобода, демократија? Шта то у ствари значи ако жртвујете добар живот да их добијете? То је некаква фиктивна прича о томе шта би наша генерација радила у поређењу са оним што су наши очеви и дедови радили током Другог светског рата.

Да ли је Русији право због тог експеримента, знам да је било контроверзи пре емитовања. Шта се дешава данас?

Мислим да се то смирило. Данас, и они и други су видели серију и разумеју да то није прича о лошим момцима из Русије и добрим момцима из Норвешке. Заправо, Русија у серији сарађује са ЕУ, и Шведска и Данска дођу лоши момци у том случају. Али то је само реалан политички сценарио. Радили смо са аналитичарима. Нема толико лоших и добрих момака, има највише сивих момака.

Када сам питала људе који читају Ваше књиге шта би Вас питали када би били у прилици, прво што кажу је - да ли је Хари жив и здрав? И хоће ли се вратити? Обећала сам, морам то да Вас питам.

Да, жив је, не могу да обећам да је добро, али враћа се.

Господине Несбе, морам на крају да вас замолим да дођете у Београд ускоро, овај пут без услова.

О, добро је. Учинићу то.