Шта је то у песми Бела ћао што воле све генерације од 7 до 107 година

Већ деценијама, различите верзије песме Бела ћао радо се певају и слушају. Воле је и тинејџери, и њихови родитељи, али и њихове баке и деке. Да ли су корени ове песме у италијанској народној песми или, како пише италијански лист Коријере дела сера, води порекло од француских мелодија из 16. века, а можда и од јеврејског клезмера, не може се поуздано утврдити.

„Постоје различити наративи који се тичу песме Бела ћао, а један од најважнијих је заправо је њено везивање за раднице које су двадесетих и тридесетих година прошлог века том песмом, уз рад на пиринчаним пољима, изражавале свој протест због тешких услова рада којима су биле подвргнуте“, наводи доц. др Ива Ненић, етномузиколог и теоретичар уметности.

Са пиринчаних поља песма је прешла на бојишта током Другог светског рата када су је препевали партизани италијанског антифашистичког покрета.

„Ради се о једном мањем покрету отпора, мањем из наше југословенске перспективе, пре свега српске. Дакле, покрет отпора који се појавио у каснијој фази рата и она је служила као и све друге партизанске песме, за подизање борбеног морала чланова јединице“, објашњава др Раде Ристановић, научни сарадник Института за савремену историју.

У том периоду песма је свакако подизала морал и партизани су је с поносом певали, а онда је накратко заборављена. Године 1964. француски певач италијанског порекла Ив Монтан доноси јој нову славу. Велику глобалну популарност Бела ћао стиче током студентских демонстрација 1968. године.

„Што се тиче саме Југославије, највећој популаризацији ове песме допринео је култни филм Хајрудина Крвавца Мост из 1969. године. Не треба занемарити чињеницу да су и у Југославији биле студентске демонстрације 1968. године и да се, мени се бар тако чини, ова песма није случајно већ следеће године нашла у таквом филму. Чини ми се и да је то још један од покушаја режима да се приближи млађим узрастима“, сматра историчар.

Верује се да је ово била једна од омиљених песама Јованке Броз, али и оних који су се борили за радничка права. На просторима Југославије посебну популарност јој је крајем осамдесетих година донела чувена хрватска група КУД Идијоти.

„Овде у Пули, у Истри она је била дио нашег одгоја школског. Ми смо ту песму учили, често смо је чули на државним празницима, певао ју је италијански збор 'Лино Марјани'. Онда је то нама као дјеци остало у сјећању и мелодија и текст, и онда смо касније као бенд одлучили то направити. Реакција публике је увек била страшна“, каже Ненад Марјановић Фриц, члан састава КУД Идијоти.

Због упечатљивог мелодијског мотива који се понавља и једноставног ритма, песма се лако памти.

„У прво вријеме је она била мелодична пјесма с којом се наша публика поистовећивала и скакала. Онда је почетком деведесетих, доласком тих..., она је некако добила на тежини и имала је почасно мјесто и увек је била дио биса или је била, знаш оно, кад људи тотално полуде за мелодијом“, додаје Фриц.

„Мелодија је јако певљива, врло је енергична и жустра, од строфе ка рефрену и има јасне контуре. И тај молски призвук који доста упадљиво контрастира неком мејнстриму популарне музике данас. То песму издваја“, напомиње етномузиколошкиња.

Реакције на песму Бела ћао исте су свуда у свету, без обзира на то што је на италијанском језику.

„Јасно је о чему се ради и јасно је да се ради о пјесми која пружа отпор фашизму“, напомиње Ненад Марјановић.

„Ова песма је у току прве две деценије 21. века често извођена. Та извођења су, рецимо, и у оквиру покрета 'Окупирајте Вол стрит', у Индији у протестима против владиних политика, недавно и у Словенији. У Турској, на пример, један састав је ту песму емитовао са минарета локалних џамија, опет против извесних мера владе“, подсећа доц. др Ива Ненић.

Последњих година поново је актуелна и то међу млађом популацијом, због Нетфликсове серије Кућа од папира.

„Причао сам са Дарком Хелсинкијем и он каже да је песму пласирао својим продуцентима, да им је пјевао и да им се то свидјело“, наводи Марјановић.

„Јасно је да је то иста она димензија која је била и код Хајрудина Крвавца, да се обради песма која је свима добро позната“, закључује историчар Раде Ристановић.

Свира се на прославама и у дискотекама, и као партизанска и као рок песма. Комерцијална страна у данашње време је неизбежна, посебно јер је верзија песме из серије нови живот наставила на друштвеним мрежама.

„Усуђујем се да будем умерено оптимистична и да кажем да ће нека деца чути ову песму, као моја ћерка од 11 година, а онда се заинтересовати и за оно што је било пре и на тај начин заправо дотаћи ту слојевитост песме, то искуство које у ствари песма собом носи, а то нам је важно“, сматра др Ива Ненић.

Данас је за неке ово само лепа песма, за друге симбол слободе и борбе против угњетавања. Са појавом пандемије, Бела ћао је добила нову димензију – солидарности и подршке у тешким моментима.