Рамбо Амадеус: Био сам најблажи ковид болесник у соби, дођите данас на концерт

Да ли је могуће одржати онлајн концерт који може да буде бољи, ако не од оног уживо, а оно макар исти?

– Па може да буде. Концерти који се памте, то су концерти који су снимани. Подсетићу вас, „Битлси“ су постали популарни тако што су снимили Мондовизију. То је био телевизијски концерт са статистима. Тако. Велики концерти су снимани па су емитовани на телевизији, а то је данас једино могуће. Не можемо да пустимо људе да се гужвају и ово је једини канал. Једини начин да жива музика дође до слушалаца.

У чему се разликује припрема правог концерта од овог који се одржава онлајн?

– Овде има више техничких детаља. Пошто има тај стриминг, онда значи, одавде треба да се то снима, па онда стримује, онда тај стриминг да се шаље на платформу, па та платформа према другим људима. Компликованије је. И сад је организација на мени, а онако, допутујем негде, изађем, где је бина, где је проба, где је шанк и не мислим ни о чему. 

Како се продају карте за овај концерт?

– Па, једнако као и за било који концерт. Хајде, да кажемо да ће бити идентично као да радим концерт у Дому синдиката.

Јасно нам је шта су недостаци ових концерата, бар нас који долазимо на концерте, а да ли постоји нека предност коју бисте могли да наведете?

– За млађе посетиоце сигурно да не постоји ниједна предност, јер је њима мање важно ко наступа, њима је важно да се сви набију у гужву, да буду близу једни другима. Пошто је та потреба физиолошка код младих људи. А за старе, овако као што сам ја и мало млађе, је феноменално јер, прво, не мора да се излази из куће. Друго, човек се у својој кући много слободније понаша. Може себи да дозволи и ствари које не може на јавним местима. Трећа ствар, није гужва на ве-цеу.

Дакле, рачунате више на старију публику?

– Број четири, има и неки индивидуални моменат. Када је концерт у живо, публика се понаша као једно тело, као један ентитет. И нема много неких могућности. Овде ипак, свак седи у кући и онда имају могућност и да четују, да остављају неке коментаре са стране, тако да задржавају ту индивидуалну могућност да нешто ураде, да се истакну као појединци, рецимо.

Да ли ће Вам недостајати та енергија публике или ћете покушати да уживате у овом другом начину?

– Ја сам вечни оптимиста. Ја у свакој промени тражим предности. Мени чаша кад је пуна до пола ја сам супер задовољан. Не кукам због ове друге половине. У том смислу сам изузетно захвалан што ми је технологија омогућила да свирам и што ће мој бенд после годину дана да професионално одсвира, и што смо продали неке карте, и што ће да зараде неки динар. И ја с њима.

Кад смо код тога, колико је ова пандемија погодила музичаре и колико је музичарима тешко да опстану јер ово траје више од годину дана?

– Са мном у бенду свирају људи који су и аутори, и професори, и раде по музичким школама, и програмери и како који од њих. Тако да нико од њих није зависио само од концертрирања, али сигуран сам да има људи који су концертмајстори који су ужаснути овом целом ситуацијом, који су остали без прихода.

Ја никако не смем да кукам, као човек који има три заната. Ја сам читаво прошло љето радио као инструктор једрења, што је добро плаћен посао, није то без везе плаћен посао. Ја сам за љето зарадио толико да сам могао до Нове године да живим, а у октобру сам почео да добијам поруџбине да радим у студију, што ме подсетило да сам аутор, у ствари. Па су онда кренула да ми стижу и ова ауторска права од СОКОЈ-а, на шта сам био заборавио. Тако да у том смислу, стварно не могу и не смијем ништа да се жалим и кукам, само могу да будем захвалан.

Жале ли Вам се колеге?

– Не. Око мене су људи који су изванредно достојанствени, али ово знам. Видим да је врло неугодно. Читав тај бизнис. Колеге музичари се виде, али имате ту читаву браншу: то су људи који раде са озвучењем, тонци, роудији, сервисери. Ето, они што су одржавали опрему немају шта да одржавају, ништа се не квари јер се не употребљава.

Имамо оправдан разлог за све то. То је корона. И сами сте били заражени коронавирусом. Како је било, како сте прошли? Шта је то што сте доживели у болници?

– Не бих детаљисао. Сместили су ме у болницу, дали су ми инфузију и држали 10 дана и пустили ме кући. То је то.

Да ли је било страшно?

– Не. Ја сам био, чини ми се, најблажи болесник у соби.

Да ли Вас је било страх?

– Није, није заиста. Кад сам видио тај погребни комби како излази из круга болнице... Мада, не знам шта да вам кажем. Ваљда егоисти какав сам ја, никад не замишљају да њима може нешто да се догоди, чак ни када крене да им се догађа.

И за крај, какав ће нам концерт бити сутра? Шта можемо да очекујемо?

– Ја мислим да ће бити изванредно. Шта да вам кажем.