Народна музика мора да уђе у школе

Србија никада није разумела важност да у систем школства уврсти одсек народне музике. Да институционализује проучавање музичког блага са ових наших поднебља. Да се све то подигне на уметнички ниво и да се мапира по областима – Централна Србија, Врање, Космет, Војводина, Источна Србија...

Тако би наша музика била препознатљива и ван граница. Као што се трудимо да прикажемо свету наше село, наше туристичке дестинације, историју, уметност, сир и кајмак, тако треба да се поносимо и музиком. Да би то тако било – морамо знати шта је то српска народна музика.

Колико пута сте у кафани уживали у српским кулинарским специјалитетима уз звуке, рецимо Џибонија или свеједно, неке домаће поп звезде или, још горе, уз неки турбо-фолк треш? Па како да уживате у етно амбијенту и храни кад вам неко сервира ћевапе и торту (јефтину са брдо шећера) у исто време. Вешалица и карађорђева шницла су укуснији уз звуке Свиленог конца или Радојкиног кола. Али ми се стидимо тога. То није „фенси“. Боље су беле патике и трегер бендови.

Ако вам се чини да сам скренуо са теме, варате се. Заборавите ћирилицу, заборавите своју историју, заборавите своју музику... Па готово!

Нема нас више!

А на овим малим примерима је јасно да колективно губимо осећај за неговање традиције и чување наших корена.

Та инфериорност или можда тај лажни елитизам је велика срамота

Изостанак колективног осећаја за оно што је наше води у менталну беду и сиротињу. Наши велики уметници и интелектуалаци данас ћуте. Ко би сада бринуо о музичкој традицији када има хиљаду проблема?

Чини се оправдано и логично, а у ствари цена ће тек бити испостављена. Рачун, за тај духовни немар – платићемо ми.

Почео сам о школи народне музике која би за почетак инспирисала и едуковала младе који долазе. То је невероватан загрљај који осваја и плени свакога ко поседује таленат. Ти будући школовани уметници би онда могли да препознају ко је Де Ниро а које Џеки Чен. Мала шала али разумели смо се.

Не би могао нико да их вара. Знали би ко је био Станиша Стошић, Даница Обренић, Драгољуб Лазаревић, Недовић, Крњевац...То су наши великани. То су праве легенде и звезде.

Да ли их ко памти данас? Ретко ко.

Срамота.

Велика.

Овако у овом амбијенту незнања сви вичу

Вика је толика да ви више не чујете и не препознајете оне тихе и праве. Ти који су тихи, бољи су. Они би да науче, они би образовање, они би смирили буку и претворили је у музику.

Ону нашу!

Али кад би их Србија чула? Како?

Ипак нада остаје!

Сигуран сам да ће и поред свега, оно што је класика народне музике трајати и преносити се генерацијама после нас. Опстаће јер је права песма дубоко укорењена у биће нашег народа. Све ће нестати, али ће праве вредности преживети и нас и време.

Али мора и школа јер она је темељ за све

Даће Бог да се једном изборимо за праве вредности и да поставимо ствари на своје место у музици и сачувамо је од разних пролазних мода и ђиу-ђицу мајстора који трују нашу праву српску песму и игру.

Али треба нам школа!

Размислите о свему!

Број коментара 20

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво