Серија о "шоутајм" Лејкерсима - права драма увек је изван терена

"Доба победа: Успон династије Лејкерса" је екранизација књиге Џефа Перлмана о чувеној династији Лејкерса која је доминирала осамдесетих, освојила пет титула и била позната по томе што су били узбудљиви за гледање и незгодни за играње.

У првом тренутку поставља се питање - али шта је у тако гламурозној причи о огромном успеху материјал за ХБО, препознатљивом по ужареној драми препуној контроверзе?

Рецимо, споредни учесник освајања прве титуле током Шоутајма, Спенсер Хејвуд тврди да је у то време осамдесет посто Лиге користило кокаин. Ипак, мало ко као он. Наиме, Хејвуд је у то време био ожењен супермоделом Иман (данас познатијом као Боувијевом удовицом), возио "ролс-ројс" и трошио позамашних триста долара дневно на наркотике. Преведено у данашњи новац, то је око 940 долара.

Ако је то велика сума, треба напоменути, на многим местима Хејвудов новац „није вредео", дилери су му давали дрогу бесплатно само да би били део гламура који је носио Шоутајм.

Хејвуд је данас члан спрингфилдске Куће славних као играч који је у каријери имао у просеку 20,3 поена и 10,3 скокова по утакмици.

Оставио је ипак дубок траг и у историји дрогирања као један од пионира „фрибејсинга", алтернативног начина конзумирања кокаина, чији је био промотер под утицајем једног лекара-наркомана.

Заседа за Пола Вестхеда 

Током финала конференције са Сијетлом и велике борбе за титулу са Филаделфијом, Хејвуд препознаје да је време да искористи своју прилику и дође до титуле. Одлучује да прекине са дрогирањем док се ти мечеви не заврше, али једне ноћи је поклекао.

После банчења до три ујутру са пријатељима, попио је „квалуд", лек од ког се у „Вуку са Вол Стрита" избезуме Лео Ди Каприо и Џона Хил, сигурно се сећате те антологијске сцене.

Седа за волан и креће право на тренинг. На неколико семафора према тренинг-сали Лејкерса пада у сан, буде га сирене, и некако стиже на састанак екипе.

Током гледања снимака противника у замраченој просторији, неколико пута пада у сан, али га Мајкл Купер, саиграч који је конзумирао кокаин али није допустио да овај конзумира њега, у неколико наврата буди. Међутим, Хејвудов сан је био претврд кад је кренуло истезање и тренер Пол Вестхед га избацује са тренинга.

Убрзо, незадовољан минутажом, мамуран од наркотика и одбачен од патријарха екипе Карима Абдул Џабара, Хејвуд бива избачен из тима када је без разлога напао рукија Бреда Холанда. Једино му се Џамал Вилкс јавио тих дана да види како је, а то довољно говори о томе колико су се саиграчи осетили изданим.

Избацивање из екипа и честа одсуства Иман због модних ревија по Европи, нису добро утицала на Спенсера и он у кокаинској хистерији креће да кује план. Убиће тренера Пола Вестхеда.

Идеја је следећа - довешће екипу криминалаца из Детроита који га обожавају, ови ће Вестхеду исећи кочнице и истерати га са кривудавог пута који води према Форуму.

Шекспиролог и случајни тренер 

Овде морамо направити мали флешбек - кривудави путеви око куће су Вестхеда и учинили тренером Лејкерса. Овај бивши колеџ педагог и познавалац Шекспира је сезону почео као асистент Џека Мекинија, ни не слутећи дилеме које ће се појавити пред њим, повремено достојне и самог Барда.

Једног слободног дана, позвао је Мекинија на партију тениса. Међутим, како су им супруге биле у цркви на састанку свог добротворног друштва, Мекини је кренуо бициклом до Вестхеда. На кривудавом путу је покушао да мало успори бицикл, међутим кочница се блокирала и он је одлетео са бицикла ударивши главом о бетон.

Задобио је повреде главе које су му неповратно оштетиле памћење и после неколико сезона је схватио да више не може да тренира и пензионисао се.

Вратимо се сада у брзину. Дакле, план је био да се на тој већ осведочено баксузној саобраћајници ликвидира Вестхед. Срећом по њега, Хејвудова мајка приметила је да овај прави неке сумњиве телефонске разговоре и кад му је запретила да ће га пријавити полицији ако спрема неку невољу, он је одустао.

Серија "Доба победа" дакле само по овој цртици из прве сезоне показује да може бити првокласно телевизијско остварење.

Спенсер Хејвуд је следеће сезоне дошао у Европу, и упамћен је по сезони коју је у Венецији одиграо уз раме са Прајом Далипагићем. Данас има седамдесет година и измолио је опроштај од Вестхеда.

Како је овај случај приказан у серији?

Бес Џерија Веста 

Слично овоме како сам га испричао, само са много више пијетета према Спенсеру. Аутори инсистирају на његовом ауторитету, рецимо спада међу ретке које Карим уважава јер је на почетку каријере на суду изборио своје право да заигра у НБА, а имао је тешко детињство у незамисливој сиротињи, потпуно неспојивом са гламуром играња професионалне кошарке, нарочито у Њујорку где га је слава прогутала.

Дакле, Перлманов рукопис је промењен. Али, сам Перлман је тиме задовољан упркос томе што сами протагонисти те ере баш и нису.

Највише се жалио Џери Вест који је у књизи приказан као бивши играч који није волео тренерски посао, и био против тога да се драфтује Меџик, да би у серији потом све те Вестове особине биле пренаглашене до тачке да је запретио судом.

У серији Вест добија ХБО третман - када му Џери Бас обезбеди буџет са којим може формирати шампионски тим он лежи го на поду, депресивно суочен са испуњењем амбиције које се и сам плаши, у канцеларији током напада беса ломи своје МВП одличје и прави ексцесе. Његова незадовољства су аутори доста екстериоризовали, и Вест је мобилисао своје тадашње играче и сараднике да га у овом спору са ХБО подрже. И они су то урадили.

Како рекох, Џеф Перлман је признао разлике у тексту и ономе што је на екрану али је подржао уметничку визију и овом спору може се рећи само једно - серија сасвим сигурно није уџбеник.

Има ту још тема чији је приказ осетљив, рецимо повреда Џека Мекинија. Сама несрећа је заиста бриљантно и моћно екранизована, његово психолошко стање после ње је солидно реконструисано, али опет има одређених карактерних детаља који надограђују књигу у веома осетљивом сегменту.

Расплакани Кобе Брајант 

Редитељ и продуцент Адам Мекеј можда није име које много обећава када кренете у биоскоп на његов филм, али за ХБО је направио изузетну серију "Наследници" и има дар да окупи екипу која ће представити људе који се неваљало понашају.

И овде је у томе успео. Додуше, донео је своју лошу навику из биоскопских прича, пробијање "четвртог зида" у ком протагонисти изађу из сцене и крећу да се обраћају публици, али је с друге стране својим препознатљивим инфографикама, цртежима и натписима којима помаже нарацију успео да обогати низ сцена у серији - попут оне када Џели Бин Брајант у дресу Клиперса брани убацивање Лејкерса а на трибинама плаче његов мали син Кобе, све праћено писаним коментаром "Кобе тражи да га тренер уведе у игру".

Стога, као што су Лејкерси направили шоу од кошарке, тако је и Мекеј направио шоу од драмске структуре. Све може, ликови који се обраћају публици, накнадна памет у којој оно што ми знамо бива примењено на догађаје деценијама раније, и када аутори себи узму толико слободе, поставља се питање како ће њом овладати и да ли ће ја зауздати.

Срећом, као и таленат Шоутајм Лејкерса и огромна ауторска слобода на крају бива зауздата и серија проналази свој ослонац у солидној карактерној драми.

Када је поручена друга сезона, ХБО нам је практично рекао да ћемо испратити целу епоху, коју сама серија завршава ситуацијом када Меџик сазнаје да је ХИВ позитиван, и то ће бити једно веома занимљиво гледалачко а за мене и професионално искуство.

Наиме, љубитељи кошарке знају да после прве титуле следи криза, следи схватање да Вестхед ипак не зна довољно, неуспели драфт на ком губе Лерија Ненса, и тек долазак Пета Рајлија наставља живот ове Династије.

Поставља се питање, како ће се серија носити са овом фазом. И моја стручна процена гласи - верујем доста добро. Наиме, сада су у првој сезони уведени ликови, упознали смо их већину у најбољем свету, и када крену падови, то ће ликовима дати дубину и разноврсност серији.

Као сценариста "Монтевидеа" у ком додуше има још мање историје него у овој серији увек сам се питао како би изгледала серија која иде даље и рецимо прати екипу на релативно неважном шампионату 1934.

Шта остаје за нове сезоне 

"Доба победа" свакако неће бити прва серија која ће пратити један дужи спортски циклус - антологијска и вероватно најбитнија серија смештена у свет спорта "Светла петком увече" Питера Берга пратила је пет сезона у животу две средњошколске екипе америчког фудбала где је било и трофејних и пропалих сезона, дакле ранијих узора има.

Но, карактери су постављени. И они најважнији су успели да комуницирају са публиком.

Најслабији од јаких ликова био ми је Пет Рајли ког игра Едријен Броди. Перлман га у књизи описује као знатно сигурнијег и много више кул лика него што је у серији и рекао бих да аутори желе да повећају ту трансофрмацију јунака од полухипика до зализаног коуча у Армани оделу који иде из града у град као бабица НБА славе и порађа ништа мање од династије.

Најбољи Карим Абдул Џабар ког сам видео на екрану био је Деантони Ленгстон, још у фази кад је био Лу Елсиндор у биографском филму о Гоуту. Соломон Хјуз има наравно далеко већу улогу, такође је бивши кошаркаш и има харизму пунокрвне филмске звезде. Начин на који гради - сада већ Карима - почев од сцене у којој га уводе као јунака - на снимању култне роле у још култнијој пародији "Има ли пилота у авиону" па све до један-на-један сцене када поучава Меџика филозофији "небеске удице", испуњава екран невероватном харизмом, енергијом и недодирљивим ауторитетом.

Квинси Ајзеа у улози Меџика опет доноси сав неопходни шарм по коме се издвојио и којим је не само разоружао саиграче и јавност већ одвео Лигу у интернационалне оквире, постепено је учинивши глобалном.

Син Лејкера Норма Никсона, Девон, игра свог оца, такође веома ефектно, глумачки убедљиво и енергично. Једна од духовитијих сцена у серији прати глумачко искуство самог Норма Никсона који се појавио у култној кошаркашкој комедији "Риба која је спасила Питсбург" и на премијери схватио да му је улога битно редуцирана. Џамала Вилкса нема много у серији па нема помена његове упечатљиве улоге у првом филму Лоренса Фишбурна из 1975. године.

И даље ми је подела Еплове парабиографске серије о Кевину Дуранту кошаркашки убедљивија, напросто снимана је са много мањим буџетом и са знатно мање специјалних ефеката - али ови момци делују као Меџик, Карим и Норм чак и када им се баци лопта.

Кључ у свлачионици, не на терену 

Као и свака успешна драмска обрада спортског догађаја или екипе, кључ је увек у међуљудским односима који на терену достижу свој врхунац а не у лоптању, и то Мекејева екипа добро зна.

Џери Вест ће можда отићи на суд, али "Доба победа" је изузетно успела и атрактивна серија која што више покушава да нас уведе иза мита о Лејкерсима заправо га ојачава, и нема сумње за који клуб навијају њени аутори.

Џејсон Кларк је угледан глумац и Џери Вест упркос нешто карикатуралнијем приказу није потцењен као личност и поред нервозе и намћорлука, крије се смисао за хумор и вештина да се препозна таленат.

Скоро деценију пре ових догађаја снимљен је филм "Кум". Сада је и тај култни подухват, малтене у исто време добио серију о свом настанку и чини се да је ово телевизијска сезона великих лосанђелеских прича.

А Лејкерси и "Кум" су неке од највећих.