Итало-диско на Белдоксу, тачка где су се сусрели Дафт Панк, Фон Карајан и Сабрина

Да би се разумео итало диско не може се узети у обзир само музички амбијент већ и концепт мега-дискотеке који се развија у Италији. Монументална здања са по неколико спратова на којима диск-џокеј наступа у лифту како би могао да прати дешавања на плесном подијуму морала су имати музику која ће их испунити – и емотивно и звучно.

Ова музика постала је део ексапизма како за „мештане“, односно саме Италијане, тако и за странце на које Италија већ дуго емитује своју „меку моћ“ специфичног префињеног начина живота. У том погледу није чудно да је итало-диско успео да постигне и континентални, а у неким инстанцама и глобални успех.

Понекад сасвим случајно, као рецимо у песми Vamos a la playa која је иницијално замишљена као алегорија о нуклеарном рату под утицајем „Крафтверка“, а данас је познајемо као пример летњег хита. Очигледно је Џејмс Грејем Балард својим прозним сликама света који достиже свој крај чак и без физички опипљиве апокалипсе утицао и на италијанске момке са синтисајзерима исто колико и на британске, али Италијанима нико није веровао да су озбиљни.

Ипак, Балард током деведесетих чак два романа управо посвећује теми мега-туризма на највишем нивоу, и наравно богатима који градећи рајска летовалишта поплочавају пут у пакао. Исту тему после Баларда разрађује и Уелбек.

Као што неки шпагети-вестерни спадају у сам врх вестерн жанра као таквог, па Серђо Леоне стоји уз раме за америчким класицима, тако је и у случају итало-диска, преузет амерички утицај испрва са идејом да буде прекопиран, да би временом постао нешто друго – диско са много више попа у себи и окосница препорода италијанске музичке индустрије.

У документарном филму Итало диско – блистави звук осамдесетих Алесандра Мелацинија, група релевантних саговорника, са јако добрим архивским материјалом и уз продукциону подршку неколико великих европских телевизија приказује историјат овог музичког правца од његових почетака до фазе декаденције и гашења.

Овај филм приказује један музички жанр који и даље живи. Данас имамо низ успешних аутора и извођача који у свом раду реферишу на итало диско. Али свет у коме је та музика настајала дефинитивно више не постоји. Глобализација је парадоксално уништила могућност да неки жанр из Италије на исти начин постане глобалан јер је умањио могућност и потребу локалаца да се праве да су Американци.

Запањујући број америчких поп песама настале су иницијално као итало-диско а да тога нисмо свесни, а данас би било немогуће да то не знамо и као обраде би у старту имале слабији полаз. Итало диско је један од случајева када је од Американаца преузет изворник, мало трансформисан и враћен им назад.

Швеђани, велики ривали Италијана на пољу интернационалне поп музике још из тог времена, успели су да опстану тако што су постали аутори за америчке извођаче, али са малим бројем властитих извођача који добацују до глобалне славе. Али, тако је било и са италијанским хорором и са вестерном, како је холивудски филм постајао све глобалнији, тако је потреба за њима престајала, и данас у тим жанровима Италијани имају веома скромну позицију и егзистирају искључиво као класици.

Гледајући овај филм, схватамо да су за то и сами криви. Као и шпагети-вестерн, и итало-хорор и итало-диско је имао помало статус „потрошне робе“. Неки од неиталијанских саговорника у овом филму много озбиљније схватају тај жанр од самих аутора који су га правили, а поједини делују да би можда радили и нешто друго да је тада било актуелно, што свему даје посебну драж и италијански мангупски шарм.

Овај филм је снимљен као италијанско-немачка копродукција. И то није случајно, Минхен игра веома важну улогу у развоју итало-диска као битно чвориште популарне музике тог доба и град са пуно врхунских студија, америчких музичара, америчких војника и радио-станица намењених њима. О Берлину као култном месту за Боувија и Лу Рида знамо све, али Минхен је остао потцењен иако је то град у ком је Фреди Меркјури, рецимо, од 1979. до 1985. провео много времена, живео и радио. Ускоро оно што је за арт-рок био Берлин, за поп и диско музику постаје Минхен.

Минхенски звук наравно данас поистовећујемо са Ђорђом Мородером. Међутим, невероватна је прича како су минхенски студији постали тако добри. У њима је своје оркестрације снимао Херберт фон Карајан и у раду са њим стасали су врхунски сниматељи којима је долазак Италијана којима је сам студио заправо инструмент био посебан изазов. Мородер је родом из Јужног Тирола, дочекао итало-диско већ у Минхену, и пружио је допринос.

Његова музика антиципирала је будућност, а преко Доне Самер успео је да допре до глобалне публике и постави стандарде не само у поп жанру већ и филмским скоровима. Од итало-диско великана највише на пољу примењене музике постигао је Клаудио Симонети.

Када се погледају неки од Ригеириних наступа и видео клипова, немогуће је не споменути Маринетија и футуризам. Па ипак, како каже један од саговорника у филму – Мексиканци су плесали зато што су желели да дигну револуцију, Британци да би променили свет, а Италијани јер су се лепо обукли за излазак.

Ко је волео Би-Би-Сијев документарац Synth Britannia коме је овај филм најсличнији, али и неке студиозније радове као што је рецимо 808 Александра Дана, не би смео да пропусти овај наслов. Итало диско – блистави звук осамдесетих ће своју регионалну премијеру имати 15. маја на Белдоксу. После пројекције у 21.30 у Југословенској кинотеци, аутор филма ће разговарати са публиком.