Бондов конкурент у транзицији, а и после ње

Три снимљена филма су била веома занимљива, укрштали су поетику „гневног младог човека“ коју је драматичар Џон Озборн довео до савршенства као писац, а Малколм Мекдауел као глумац, са ликом који је бондовски.

Кејн га је сјајно играо, врхунски балансирајући на тој деликатној граници између „гневног младог човека“ који долази из нижих класа у свет виших где су удомљена деца аристократа и старих моћних кућа, непрекидно забринутог да ли ће бити закинут за пензију или принадлежности и хероја који је кадар стићи и утећи те поднети жртву у напетој акцији од које понекад зависи судбина света.

Заоставштина тих филмова остала је богата – Мозак од милијарду долара Кена Расела остаје један од најекстравагантнијих шпијунских филмова икада снимљених и вероватно нешто најближе ономе како би Кустурица снимио агента 007, премда се он у томе делимично окушао касније у филму и серији На млечном путу.

У новој телевизијској екранизацији британске куће ИТВ од шест епизода, канонски сценариста Денија Бојла Џон Хоџ умногоме адаптира изворни материјал првог романа Досије Чемпрес, а редитељ Џејмс Воткинс помало чак у маниру филма Шифра: УНЦЛЕ третира Палмера у високоестетизованој визији изворне епохе.

Глумачка игра Џоа Кола, асоцира на Кејна, као и дизајн његовог лика. У Воткинсовој серији, Палмера уводе на исти начин као и у филму, те је посвета јасна, али потом прича одлази у много шири и другачији захват. Директор фотографије Тим Морис-Џонс доприноси том утиску високе естетизације и стилизованог приступа епохи који се чешће среће на филму него на телевизији. Стога, можемо рећи да је нова телевизијска екранизација Харија Палмера и веома фетишистичка.

Џо Кол има изузетне саиграче, али за разлику од њега који игра на Кејновој линији, они су имали друге узоре. Луси Бојнтон евоцира успомену на британске диве телевизијског шпијунца шездесетих много више него Сју Лојд која је играла Кејнову партнерку, а Том Холандер се у једном тренутку нађе у сличној ситуацији као кад је играо Гаја Барџиса у Шпијунима са Кембриџа али сада нуди потпуно другу врсту глуме, и одлично се носи са уласком у године које има Бондов старешина М.

После успешне екранизације првог романа, остаје нада да ће ИТВ са Џо Колом у главној улози снимити и остале, нарочито јер је још једна прича била припремана али се од ње одустало после неуспеха трећег филма. Џо Кол је занимљив као Кејнов наследник и ово би могла бити његова лукративна франшиза и заклон који омогућује ризике у другим подручјима борбе.

Но, вратимо се 57 година раније.

Сидни Џеј. Фјури режирао је Досије Чемпрес те 1965. године толико стилски супериорно, уз помоћ чешког ветерана - сниматеља Ота Хелера, и монтажу никог другог до оца савремене акционе сцене Питера Ханта, да сви они који памте овог редитеља као уморног британско-канадског тезгароша који снима другоразредне наступе пропалих глумаца током осамдесетих треба да погледају овај филм и виде какав је то мајстор био.

Воткинс и Хоџ у шест епизода серије нуде још раскошнију разраду приче, и јасно је колико је она сабијена и сведена на есенцију у овом филму, али и даље у себи задржава кључни атрибут Харија Палмера, а то је његова позиција „гневног младог човека" британске шпијунске продукције, како литерарне тако и филмске. Иронија са којом Кејн прилази лику другачија је од комоције коју носи Бонд.

Прво, зато што су Палмерови надређени више лекареовски него флеминговски, све је више сиво и дубински досетљиво него што је црно-бело. Акција је изведена са пуно стила, у себи носи специфичну дозу ироничне трапавости јунака, и неочекиване пробоје бруталности наизглед „обичних“ људи.

Психоделични мотив разарања великих научних умова и испирања мозга који је основ заплета, такође је разрађенији у серији него у филму и изведен је климактичније са све „великим планом“ негативаца.

Овде ако гледамо из оквира конвенције шпијунског филма – претња коју непријатељ изводи није довољно разрађена и инструментализована, она се спроводи али нема великог „главног циља“. Ако гледамо из конвенције шпијунског акционог трилера то је мана али у тој лапидарности непријатељеве намере лежи и одступање од конвенције из Бонда.

Хари Палмер је настао као Дејтонов одговор на Бонда и његово наводно лоше искуство са продуцентима, тако да се он у свакој прилици мора посматрати као реакција на агента 007, и веома прикривена пародија иако то формално није. Уосталом, филмски Палмер је чедо Бондовог продуцента Харија Салцмана који је Дејтона и упознао током неуспеле сарадње на филму Из Русије с љубављу.

Сахрана у Берлину Гаја Хамилтона, има редитеља који је радио Бонда и то Голдфингер, можда и најбољег до тада, а и иначе, и стога доноси фузију са агентом 007 и резултира питомијим филмом од Фјуријевог.

Ото Хелер и даље снима, и даље ту има занимљивих покрета камере и авангардних композиција које свакако не бисмо могли срести у Бонду, али прича је нажалост прилично рутинска и овог пута Палмер је умешан у једну релативно уобичајену „иди ми - дођи ми“ акцију на размеђи Западног и Источног Берлина, са пребезима из КГБ-а и нацистима који раде за Британце.

Исте године изашао је Квилеров извештај Мајкла Андерсона, такође смештен у не сасвим денацификовани Берлин у ком је литерарни предложак адаптирао Харолд Пинтер и нови Хари Палмер жестоко заостаје за њим. Резултат је ипак само нешто мало маштовитији хладноратовски трилер са Харијем Палмером као „гневним младим човеком" шпијунца шездесетих и врло мало других особености.

Мозак од милијарду долара као трећи филм је свакако најупечатљивији у серијалу иако је академски гледано први најскладнији. Током шездесетих су врло често авангардни редитељи снимали шпијунске филмове. Поменуо сам „Квилеров извештај“ који је писао Харолд Пинтер и врцао је од неочекиваних решења.

Кен Расел је међутим био енфан терибл британског филма тог времена ког су остали енфан терибли гледали да виде колико далеко се може ићи. Као редитељ филма о Харију Палмеру, он доводи целу арт причу до потпуног ексцеса и Мозак од милијарду долара је више Раселов филм него репертоарски продукт.

Унутар самих сцена, на нивоу мизансцена, Расел је потпуно распојасан, у целу причу убацује доста артистичког слепстика, али исто тако својим занимљивим кадрирањем оплемењује неке од типичних ситуација из ове врсте филмова.

Како већ рекох, ако понекад замишљамо како би рецимо изгледао неки Бонд филм када би га радио неко попут Емира Кустурице у најбољој форму, онда је Мозак од милијарду долара одговор на то питање.

Можда нам је конкретнији одговор на то могао омогућити сам Хари Салцман који ће 1989. године после свих шпијунских пустоловина бити потписан међу продуцентима Кустуричиног Дома за вешање, али он више није међу нама и нећемо сазнати да ли је имао такве планове за нашег великана.

Оно што је можда најзанимљивије јесте да Мозак од милијарду долара упркос свим ексцентричностима стоји као један од политички најинтересантнијих филмова у свом жанру. Наиме, негативац у овом филму је амерички пензионисани генерал који је постао нафтни магнат и сада покушава да сруши СССР тако што ће изазвати сецесију Летоније, уз помоћ тамошњих дисидената од којих су неки, међутим, раније били симпатизери нациста. Звучи познато?

Током Палмеровог сусрета са својим руским колегом, овај му каже, „Можда желиш да нам неко уништи државу, али не желиш да то буде нека банда..." Хари Палмер се сложио са дежмекастим Совјетом и стао је на пут ратном походу тексашког нафтног магната.

Као што су неки ауторски филмови Кена Расела остали вечито актуелни, тако се чини да је имао ту срећу да му и рад који би се могао сматрати „тезгом“ буде актуелан и дан-данас, и да се једна хиперстилизована политичка визија испунила у стварности.

Ипак, Раселов филм истовремено је означио крај овог серијала и Кејн ће се вратити Палмеру у два касније мање упечатљива телевизијска наставка. Очигледно је тај искорак био преекстравагантан за своје време и требало је мало сачекати и на јачи уплив СФа у Бонда који долази крајем седамдесетих са Мунрејкером а нарочито на осовину Метју Вон - Кристофер Нолан да унесе ту врсту освежења у шпијунац.

Вратимо се међутим детаљу из приче трећег филма о Харију Палмеру. Дакле, он ту спречава тексашког магната да из помоћ естонских нациста уништи СССР. И то је једна од карактеристика Бонда и многих мејнстрим шпијунских серијала тог времена. У њима антагонизам са СССРом није токсичан, и ако негативац уопште долази из Империје зла, онда је то обично неки одметнути кадар. Чак напротив, Бонд врло често решава случајеве у сарадњи са агентицама КГБ-а, и иронично доноси хепиенд управо Совјетима. У епохи „међусобно осигураног уништења“ нуклеарним оружјем, шпијунски серијали доносили су и "међусобно осигурани опстанак“ темељног антагонизма који нуди стабилност а неке криминалне супранационалне организације као СПЕКТРЕ га нарушавају.

Ипак, та иронија одлази на још виши ниво у случају Харија Палмера ког тридесет година после Досијеа Чемпрес заправо оживљава чувени совјетски филмски студио Ленфилм! У тада већ осамостаљеној Русији која је остала сама, Ленфилм креће да се бори за опстанак и на том путу постаје копродуцент покушаја да се оживи серијал о Харију Палмеру.

После прва три филма у којима се аутори, међу којима је и чувени сценограф Кен Адам натежу да створе Исток на западним сетовима, сада се Запад снима на источним и Санкт Петерсбург сасвим пристојно глуми Лондон. Још од почетка двадесетог века овај град је био значајно кинематографско место, а сам студио основан је 1934. године. Током опсаде Лењинграда пресељен је у Алма-Ату и Самарканд а после рата у периоду отопљавања односа почиње да отвара своја врата и за пружање услуга страним продукцијама.

Од тридесет филмских кућа у СССР-у, Ленфилм је био друга највећа после Мосфилма. Павел Лунгин је са филмом Такси блуз освојио канску награду за режију радећи за Ленфилм а под окриљем ове куће дебитовао је и један од најцењенијих филмских уметника прошлог века Александар Сокуров.

Почетак деведесетих међутим доноси нејасну приватизацију и разне покушаје да се довуче страни капитал, међу којима је и ново обнављање Харија Палмера. У две године снимљена са два телевизијска филма за америчку телевизијску кућу Шоутајм. Овог пута Кејн игра Палмера у заплетима које није осмислио Лен Дејтон.

Обе приче се дешавају у Русији, начелно у Санкт Петерсбургу, Воз за Пекинг се бави крађом совјетског биолошког оружја а Поноћ у Санкт Петерсбургу крађом плутонијума. У оба филма провејава присуство негативца Алекса ког игра чувени британски глумац Мајкл Гембон, а његов план је да искористи своју моћ као некадашњи челник војно-индустријског комплекса и постане чврсторукашки лидер Русије јер је слабић Јељцин води у пропаст.

Филмови о Харију Палмеру ни приближно не распаљују машту о чврсторукашком лидеру Русије као литерарно ремек-дело Фредерика Форсајта Икона које је негде изашло баш у то време, али је добило млаку екранизацију – парадоксално опет па сниману у Русији, али и у Бугарској, али нуде патерналистичко објашњење Харија Палмера да то „ипак није прави пут“.

Мустра је дакле иста као за време хладноратовских екранизација, само Русија није оно што је била. Док је у време Доктора Живага влада СФРЈ подозревала да ли да допусти Дејвиду Лину да снима филм овде како због Пастернака не би пореметили односе са СССР-ом, средином деведесетих Хари Палмер служи као извор девизног прилива за Ленфилм и нема никаквих проблема да Русија буде приказана као једна држава у стању друштвеног колапса, са путничким авионима којима се по забитима возе људи и домаће животиње, жене имају лак морал а убиство се може извршити за двеста долара.

Нажалост, осим овог судбинског преокрета да је Хари Палмер, иако већ тада расходован у англоамеричкој филмској индустрији, а од првог до трећег филма стабилно се кретао од британског ка америчком продукционом оквиру, одједном служио да извлачи Ленфилм из стечаја, ова два телевизијска рада немају много шта да понуде.

Једини интересантан детаљ јесте улога Џејсона Конерија, Шоновог сина који је управо у то време у неколико наслова покушавао да игра Иана Флеминга лично и тајне агенте не би ли капитализовао славно презиме, који овде игра Руса чија је мајка радила за КГБ и родила га из везе са британским агентом – можда баш Харијем Палмером.

Касније ће многи чланци говорити да Владимир Путин делује као дете ког је добио Џејмс Бонд у вези са неком руском оперативком. Кејново присуство није омогућило да Хари Палмер изнова заживи али он је свакако овај лик капитализовао ролама у филмовима Метјуа Вона о Кингсману који је заправо апдејтовао Бонда и Палмера за 21. век.

Док је Бонд из аристократске куће, а Палмер из радничке класе, Егзи из Кингсмана је Палмеров наследник из још нижих класа које живе од социјалне помоћи и настале су услед первертирања британске социјалне државе али и њиховог и даље живог класног система који нема милости.

Исто тако, у филму Хари Браун, Кејн нуди још једну посредну прилику да се закључи лик Харија Палмера, иако тај филм нема формалних веза са Леном Дејтоном. Док овај писац често бива убрајан у Свето тројство британског шпијунског романа заједно са Ианом Флемингом и Џоном ле Кареом, чињеница је да интересовање за њега варира.

Ипак, пре неколико година успело је да се загреје када је Тарантино рекао да би као свој последњи филм можда желео да сними шпијунац по његовом серијалу Гем, сет и меч, по ком је већ снимљена и британска серија.

Дејтонов понајбољи роман СС-ГБ, сјајан пример алтернативне историје у ком су нацисти успели да окупирају Британију (што је иначе опсесивна тема писаца из генерације „гневних младих људи" – рецимо Кингсли Ејмис има роман о совјетској окупацији Британије) добио је пре пет година једну релативно млаку Би-Би-Сијеву екранизацију.

Срећом, Досије Чемпрес са ИТВ-а је изванредан и права је прилика да се сетимо и Дејтона и Харија Палмера, и понадамо се његовом новом животу на екрану јер су аутори нашли начин како да наследе Кејна и кључ како да нам његову епоху учине узбудљивом. Ако буду још и креативно храбри на начин на који је то био Хари Салцман ономад, онда смо добили један веома занимљив креативни полигон у годинама које долазе.