Цвијановић: Кад вртите канале и наиђете на „Случај породице Бошковић“, стаћете

Серија Случај породице Бошковић је препуна Сунца и доброг расположења тако да је идеална за ова тмурна јесења поподнева и ране вечери, сматра гост Јутарњег програма, глумац Зоран Цвијановић.

„Врло брзо смо се на неки начин зближили са породицом Бошковић захваљујући подели, захваљјући томе што, на пример, Рашу Буквића гледамо први пут у комедији. Имамо и двоје дивних младих глумаца, Силму и Ђорђа, тако да све то оставља један добар утисак“, наглашава познати глумац.

По тону, по односима, по темама, по начину на који се игра и приказује живот Случај породице Бошковић је врло близак свима.

Иначе, додаје Цвијановић, за њега као глумца оваква врста посла му представља чисто задовољство, поготово сарадња са млађим колегама.

„Али за мене је највећи догађај, као професионалца, два млада писца која сам открио радећи на овој серији, Нина Џувер и Катарина Ралевић“, додаје.

Лик Микија кога тумачи Цвијановић појављује се у 12. епизоди. Он је концептуални уметник, филозоф који воли да пијуцка и заглављен је у осамдесетим.

„Аница Добра и ја играмо родитеље Наташе Марковић и први утисак је да смо на неки начин сувишни или да кад год се појавимо у њиховој кући правимо проблеме. Али међутим, после се открива да смо у ствари јако блиски, да јако пуно помажемо једни другима и да смо права породица“, открива Цвијановић.

Сарадњу са младим глумцима на серији доживљава као прилику да са њихове стране чује неке нове тонове, нове ритмове, нове мисли, нови смисао, нове идеје, нови однос према овом времену, нову духовитост, нови хумор.

„С друге стране, ми смо сад спремни да све то прихватимо и хармонизујемо у једну серију као што је Случај породице Бошковић“, истиче гост Јутарњег програма.

Има ли посла за Милета у транзицији у 2020. години

Цвијановић сматра да је то било неко друго време које је окупило једну групу људи која је успела да пронађе заједнички тон. Да на неки начин хармонизује своја осећања и настојања, па је тако настао лик Милета са идејом да се крене од Радована Трећег, па до Хомера Симпсона.

„Али чини ми се ипак, да нам је пре свега, одговарало време, догађаји и све то заједно. Нека свако каже искрено, да није било Милета, нико не би ни користио реч транзиција“, напомиње Цвијановић.

Како би се Миле снашао 2020. године у време пандемије можемо да измишљамо и замишљамо, али Цвијановић мисли да је он нестао у борби и да га више нема, међутим, додаје да би волео да свако од нас нађе начина да ову годину запамти по нечем лепом.

„С једне стране смо приморани да будемо дисциплиновани, да променимо наше навике, начин живота, али с друге стране, то нам даје могућност да мало станемо, да се осврнемо, да сагледамо себе и свој живот и своју породицу и да пробамо да се сетимо шта је то лепо по чему памтимо живот“, истиче Зоран Цвијановић.