Сва наша телевизијска суђења

(Ово је дужа верзија текста Суђења на РТС-у од Хага до Чикага.)

Пре неколико година, на мрежи Фокс приказивана је серија Адвокат у којој је Роб Лоу играо глумца који се после играња адвоката у популарној серији враћа у родни град и одлучује да покуша да ради као бранилац на суду. Комедија у овој серији проистиче из тога што човек који је играо адвоката и водио спектакуларне случајеве на екрану и у правој судници изводи реторичке бравуре, мелодраматичне преокрете, оспорава законе не би ли задовољио правду, а правосуђе заправо тако не изгледа.

Срби су с друге стране већ скоро двадесет сезона пратили директне преносе из Хага, и то је временом постала најпознатија правничка серија код нас, иако је сасвим сигурно да су читаве генерације раније уписивале Правни факултет инспирисане серијом Закон у Лос Анђелесу.

Серије смештене у судски миље од самог почетка телевизије представљају водеће по популарности и успеле су да се одрже до данашњег дана, у најразличитијим формама, од драмских реконструкција познатих суђења до фикција са најразличитијим предзнацима. Слично важи и за филмове где су судске драме успеле да се одрже као жанр све до данас. Један од разлога овакве виталности тог жанра јесте и дар адвоката за изговорену и писану реч која их је довела и на екран као сценаристе.

Наш најчувенији телевизијски сценариста Синиша Павић је упоредо радио као судија, дочим је у Америци један од најуспешнијих телевизијских сценариста бивши адвокат Дејвид Кели, чије су најпознатије серије управо говориле о адвокатској пракси на најразличитије начине. Код Павића у најпознатијим хумористичким серијама често запажамо сцене на суду и заплете који се тичу неког спора али су веома ретка дела у којима се искључиво бави овим миљеом.

Нетфликс је управо пустио у целом свету филм Суђење чикашкој седморици о активистима за људска права, антиратним и мањинским заступницима који су оптужени да су изазвали инциденте на конвенцији Демократске странке 1968. године. Писао га је и режирао Арон Соркин чији је отац адвокат али он није, школовао се управо из области драмских уметности.

Па ипак свој пробој на сценаристичку сцену Соркин управо дугује позоришном комаду а потом и чувеном филму Неколико добрих људи који се бавио суђењем групи америчких маринаца за спровођење бруталних иницијацијских ритуала у војној бази Гвантанамо. Том Круз као млади тужилац и Џек Николсон као страешина на оптуженичкој клупи обележили су почетак деведесетих до те мере да је генералова реплика "Не можеш да поднесеш истину" постала редовна досетка.

Суђење Чикашкој седморци излази пред америчке председничке изборе и углавном је тумачен из тог угла, као херојски чин групе активиста које полицијски апарат оптужио за нешто за тешко да су могли бити криви и претворили тај процес у разобличавање естаблишметнта.

Ипак, занимљиво је погледати на ову причу и из једне друге визуре. На њеним ободима појављују се неке занимљиве личности и то баш за наш миље, и крећу сећања на време када су код нас снимане сличне ствари на сличне теме.

Занимљивост везана за нашу историју у овом филму јесте појављивање Ремзија Кларка, као историјске личности. У овом филму га игра славни Мајкл Китон и приказан је као државни тужилац који је у време антиратних протеста практично отказао послушност Никсоновој администрацији. Ипак, посебан куриозитет је да саветника државног тужиоца Хауарда Акермана игра Демијан Јанг који је играо Кларка у телевизијском филму Стивена Фрирса снимљеном за ХБО Највећа борба Мухамеда Алија када му је Врховни суд одобрио да може да на основу приговора савести прокрене пресуду за избегавање мобилизације.

Нама је Ремзи Кларк познат као противник агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године који је сакупио доказе који осуђују НАТО. Потом је бранио Радована Караџића у цивилној парници а дошао је и на сахрану Слободана Милошевића на којој је рекао да ја хашка оптужница била без доказа. Соркинов филм и Фрирсов телевизијски рад приказују Кларка као једног од најзначајнијих заштитника борбе за људска права у америчком естаблишменту.

Али још је занимљивији податак да је било шанси да се можда на Телевизији Београд могла појавити једна од првих екранизација овог случаја.

Циклус "Документарних драма" Телевизије Београд

Наиме, Драмске редакције Првог и Другог програма и њени уредници Василије Поповић и Филип Давид су почетком седамдесетих гајиле циклус "документарне драме" и многе међу њима су говориле о судским процесима.

Наравно, централно место заузимали су кључни процеси везани за историју комунистичке партије и борбе против фашизма.

Тако је 1972. године приказана телевизијска драма Паљење Рајхстага, по сценарију Михаела Мансфелда, немачког писца, у режији Арсенија Јовановића. У овој драми Георгија Димитрова играо је тада већ светски познати Беким Фехмиу а писац се користио аутентичним записницима са Лајпцишког процеса. Мансфелдов je пре тога већ био присутан у нашој кинематографији као један од сценариста филма Горке траве Жике Митровића, вероватно најзачајнијег филма који је у то доба снимљен код нас на тема Холокауста, ако не рачунамо конторверзни Капо Ђила Понтекорва који је више формално него суштински био југословенска копродукција.

Предратним периодом бавила се и драма Зашто је пуцао Алија Алијагић Арсенија Јовановића из 1974. године у којој је реконструисано суђење због убиства министра Милорада Драшковића које је било историјска прекретница у историји Краљевине и Партије. Алијагића је играо Драган Максимовић а Бранко Ђурић Родољуба Чолаковића.

Годину дана раније приказана је драма Нирнбершки епилог. Опет је реч о драми базираној на аутентичним списима које је драмски обрадио пољски аутор Јержи Анчак који је претходно овај текст поставио у домовини. Павле Вуисић је играо Хермана Геринга а Светолик Никачевић Вилхелма Кајтела.

У драми Човек који је бомбардовао Београд у режији Саве Мрмка и по сценарију Синише Павића, иначе како рекосмо судије, обрађено је суђење генералу Леру и осталим немачким старешинама које су вршиле окупацију и злочине. Павић се у још неколико драма базираних на ратним и послератним догађајима бавио истрагама и суђењима слугама окупатора.

Одређени идеолошки заокрет осетиће се 1991. у телевизијској драми Смрт госпође Министарке Саве Мрмка по сценарију Душана Савковића који се бави драконским казнама које су претпели познати глумци који су играли за време окупације, приказане кроз случај Жанке Стокић и брутално понашање ослободилаца приликом истраге и суђења.

Један од најчувенијих судских процеса приказан је у телевизијској драми Сарајевски атентат из 1972. године. Режирао је искусни Арсеније Јовановић а судски списи су послужили за сценарио Радослава Ђорића. Гаврила Принципа играо је Милан Михаиловић, Недељка Чабриновића играо је Драган Максимовић (исти глумац који је код Јовановића играо другог атентатора Алију Алијагића) а Трифка Грабежа Горан Султановић. Четрдесетак година касније наша телевизија добила је нову екранизацију овог случаја у форми телевизијске серије Бранио сам Младу Босну Срђана Кољевића. Ипак, рекло би се да је ова тема и даље у потрази за дефинитивном екранизацијом.

Споредно место заузимале су драме базиране на чувеним суђењима, често реконструисаним и по ономе како су забележени и по ономе како су замишљани. У ред тих остварења спадају класична драмска остварења са богатим позоришним животом као Сократова одбрана и смрт у режији Здравка Шотре. Он је снимио адаптацију чувеног Платоновог текста из Југословенског драмског позоришта у ком је Љуба Тадић остварио једну од својих најзначајнијих улога.

Тадић је 1976. године играо и Ђордана Бруна у драми Процес Ђордану Бруну по роману Марија Мретија, и у режији Марија Фанелија.

По тексту Данила Николића, добитника НИНове награде за Фајронт у Гргетегу, снимљено је и Суђење Флоберу. Ова драма обрадила је случај када је чувеном писцу суђено због опсцености романа Мадам Бовари.

Амерички документ

Овај кратак преглед филмографије на тему чувених судских процеса заправо само је увод у оно што је главна ствар а то је заиста невероватна заступљеност америчких судских процеса на нашој телевизији. Сама форма судског процеса била је јако присутна у егзистенцијалистичким драмама левих мислилаца и често се јављала и у другим стиловима ангажованог позоришта. Та дијалектичка поставка је доминирала тада још увек утицајном полемичком драмом и знатно је утицала и на приступ писаца за телевизију, нарочито јер су се позоришни комади често адаптирали или снимали за мали екран.

Окренутост наше телевизије америчким случајевима делимично се може објаснити практичним разлозима. Амерички али и европски писци су пратили догађаје и писали доста актуелне текстове. Самим тим упоредо са дешавањима била је доступна богата драмска литература на те теме, а Телевизија Београд се веома ослањала на инострану продукцију текстова.

С друге стране, приказивање политичких процеса у Америци могло се сматрати и убијањем две муве једним ударцем. Критикован је Запад али су и приказивани случајеви који итекако асоцирају на догађаје код нас о којима још увек није могло да се проговори отворено у јавности.

Зато не треба да чуди таква форма телевизијске драме Човек који је бацио атомску бомбу на Хирошиму, снимљене по роману француског писца Мишела Перена koja се бави егзистенцијалистичким дилемама и нема основу у чињеницама.

Контроверзе из америчке историје које се тумаче на нашим екранима сежу све до америчког Грађанског рата и случаја логора Андерсонвил. Комад Сола Левита Андерсонвил - Логор смрти екранизован је прво на америчкој телевизији а потом и код нас у режији Саве Мрмка. Стево Жигон је тумачио главну улогу, јужњачког официра Хенрија Вирца који је командовао злогласним логором Андерсонвил и потом био заробљен и суђен за злочине. Америчку верзију овог комада режирао је чувени Џорџ Си. Скот 1970. - пет година пре Мрмка.

Случај Опенхајмер говори о изласку чувеног научника Роберта Опенхајмера, оца америчке атомске бомбе пред Комитет за неамеричке активности током Макартијевог лова на вештице. Ова телевизијска драма из 1970. снимљена је по тексту немачког писца Хајнарда Кипхарда и у њој Бранко Плеша игра насловну личност у ситуацији када је 1954. изведен на испитивање под оптужбом да је комуниста и совјетски агент.

Тема Макартијевих прогона била је веома интересантна Телевизији Београд па је о томе снимила и филм о глумцу са црне листе Ернеста Киноја. Сава Мрмак је режирао ову драму пригодно и названу Црна листа са Слободаном Алигрудићем у главној улози. Додуше, у овој драми није било истинитих догађаја и суђења али је забележена атмосфера политичког прогона.

Интересовање за Макартизам се наставља у документарној драми Суђење Бертолду Брехту из 1973. године. По тексту Ивана Ивањија, режирао ју је Борис Григоровић. Ова драма је говорила о сведочењу Бертолда Брехта пред Макартијевим комитетом 30. октобра 1947. године. Сматрало се да се на овом саслушању Брехт није добро држао и да је својим учешћем издао идеале за које се залагао. Ивањи је у ову драму унео дуг истраживачки рад а Глигоровић се определио за тада веома модеран театралистички редитељски поступак. Бранислав Јеринић је играо Брехта.

Тајне атомског рата јављају се у драми Розенбергови не смеју да умру. По тексту Алена Декоа, брачни пар Розенберг који је отпужен за крађу тајни о америчког атомском програму играли су Зоран Радмиловић и Радмила Андрић, дочим је тужиоца играо Никола Симић а судију Марко Тодоровић. Драму је режирао Бранко Плеша.

Џулијус и Етел Розенберг су постали веома значајан део америчке културе. Дух Етел Розенберг прогони чувеног Макартијевог сарадника Роја Кона и у комаду Тонија Кушнера Анђели у Америци и у ХБО филму Грађанин Кон са Џејмсом Вудсом а по овом пару је насловљена и једна песма Боба Дилана.

Телевизија Београд никада није екранизовала Суђење чикашкој седморици али јесте приказала суђење Катонсвилској деветорици. Овај случај тицао се језуитског свештеника Денијела Беригана који је предводио мировне активисте у акцији паљења регрутацијских картона у време Вијетнамског рата. Ову драму под насловом Суђење из 1975. године режирао је Сава Мрмак по драми самог Беригана. Занимљиво је да је поменути Сол Левит писао филмску адаптацију снимљену три године раније у продукцији Грегорија Пека.

Катонсвилска деветорка је своје дело такође починила 1968. године када и Чикашка седморица. Јован Милићевић је играо Беригана а у драми су још играли Миодраг Радовановић, Танасије Узуновић и Милан Цаци Михаиловић.

Чикашка седморица су се лако могла наћи на нашим екранима. Наиме, већ 1969. године излази филм Хаскела Векслера ослоњен на догађаје са чикашке конвенције Демократске странке. Убрзо Жан-Лик Годар са својим колективом Дзига Вертов снима филмску реакцију на суђење а ББЦ прави своју реконструкцију која је приказивана у више земаља. Временом је ипак прича о Чикашкој седморици ипак прерасла у искључиво америчку тему после иницијалног интересовања широм света.

Југословенско судство није много приказивано на телевизији али нарочито треба истаћи докудраму Путања судара из 1979. године у режији Леслија Вудхеда. У овом телевизијском филму испитан је случај чувене загребачке авионске трагедије када су се сударили авиони Бритиш ервејза и Инекс-адрије. Судски спор тицао се грешака које је направила Контрола летења и филм је заступао тезу да је грешка била организациона и да су контролори били преморени. Филм је снимљен три године после трагедије а Вудхед је касније ангажован од ХБОа да сними телевизијски филм о трагедији у Локербију.

За нашу публику је у овом филму нарочито занимљиво појављивање Томе Филе као адвоката у процесу, у интерпретацији британског глумца Ричарда Хемптона.

Хашки процеси коју су нама од посебног значаја још нису добили упечатљиве приказе на филму а утицај који је двадесет сезона овог програма оставило код нас за сада су најзабавније приказани у научнофантастичном роману Слободанида Бобана Кнежевића у коме уз помоћ посебног уређаја, богати Срби могу да улазе у тела хашких оптуженика и опиру се суду. То може бити занимљива премиса за неку телевизијску серију у будућности.

Лекари се жале да пред операције морају да издају јаче дозе седатива пацијентима јер су превише обавештени о карактеру и току интервенција путем интернета. Остаје питање за правнике колико су се клијенти изменили вишедеценијским гледањем Хага и судских драма на телевизији и да ли имају тешкоће да се прилагоде правосуђу у реалности.

По узору на главног јунака серије Адвокат када сам се једном обрео на суду, упитао сам свог заступника да ли треба сам да се херојски браним сам. Рекао је, "Не, само ћути, циљ је да добијемо процес."