Како је кафана постала судбина Милана Марића

Због улоге чувеног српског кантаутора глумац Милан Марић одрекао се разних ствари и смршао седам килограма. 

„Није ми то тешко пало. У договору са Драганом (Бјелогрлићем) и екипом, за ту физичку трансформацију било је неопходно и смршати“, рекао је, гостујући у Београдској хроници, награђивани глумац.

У ципеле једног од највећих боема у Србији било је доста комплексно.

„Сви знамо његове песме, наручујемо их у разним расположењима, подсећају на бивше, садашње љубави и имамо неки доживљај како треба да изгледа Тома Здравковић. Он је био огромна звезда, симбол једног времена, његова животна прича је метафора једног вемена да талентовани клинац из села са југа Србије успе и постане звезда“, објашњава Марић.

Према његовим речима, Тома је феномен за себе и због начина на који је певао и како је стварао песме и његовог живота. 

„Срж је у томе како је он доживљавао живот и да његове песме иду из врло личног. Он није гађао шта је популарно, нити да угоди никоме већ је песме стварао из свог бола, незнања како се носити са проблемима у животу“, наводи Марић.

Туга као путоказ 

Тешко је рећи да ли је Здравковић био тужан, срећан или све помало. 

„Све оно што смо сазнали из разговора са људима који су га познавали, чланова породице, из чланака, књига, из текстова његових песама схватам да је туга била мотив, нешто што га је водило кроз каријеру“, каже глумац додајући да код Томе види Преверовски мрак.

Тома Здравковић, прича Милан, није имао потребу да буде забављач, да има превише људи на сцени, играча. „Он је шансоњер са југа Србије који је кроз песме певао о себи, певао о тихој патњи“. 

За глумца је изазов и „жестоки момак“ и романтичар.

„Нит сам неки жестоки момак, а задесиле су се улоге тако и дивно је што су људи навикли, што значи да су ми поверовали. То је неки микс, нешто између Државног службеника и Томе Здравковића“, каже награђивани глумац.

Коронавирус је доста тога зауставио, сада полако почиње да се захуктава, али позориште још није дошло на ред.

Глумац није само забављач, он мора да указује и на непријатне теме  

Након улоге Гаврила Принципа и учешћа у међународном пројекту о Сребреници, за Милана Марића неки су говорили да је храбар с обзиром на то са каквим сте се представама и улогама ухватио укоштац на самом почетку каријере.

Марић истиче да разуме лавину негативних коментара јер је, како каже, то одраз стања комплетног друштва.

„Из комплетне конфузије у којој живимо и страха, од непознаница, између осталог и коронавируса, а онда ови простори који су и после 30 година стално у некој тихој ватри, људи имају потребу да нађу конкретног кривца. Имали су потребу да ме окриве и кажу – ти си издајник“, објашњава Марић.

Збуњујуће ми је, како наводи, када су жртве почеле да се деле на „наше и њихове“. 

„Моја идеја због чега сам радио тај пројекат јесте да се проговори о жртвама и о безумном рату. Ту су страдали невини људи. Кад мајка изгуби дете ту више нема националности, то је наднационални бол. То остаје само као бол. Ми као друштво морамо да нљђемо пут помирења“, закључио је Марић и додао да дужност глумаца није само да буду забављачи већ да посматрају друштва и да причају о њиховим аномалијама, болним и непријатним темама.