„Ширли“ – психолошка студија са фантастичним обртом

Филм редитељке Џозефин Декер посвећен је животу и раду познате књижевнице Ширли Џексон, ауторке романа Уклета кућа на брду и Одувек смо живеле у замку. Премијерно је приказан на овогодишњем Берлиналу, у новом такмичарском програму „Сусрети“, а током јуна требало би да буде доступан гледаоцима широм света.

Књижевница Ширли Џексон, најпознатија по уврнутој краткој причи Лутрлија, заиста је постојала иако њено представљање у филму Џозефин Декер, више наликује ликовима из њених романа.

Са звездом Слушкињине приче Елизабет Мос у насловној улози, ова необична, тешко објашњива психолшка студија није толико биографија, колико је сеанса – квази-окултни покушај да се дозове дух ове посебне ауторке, уз помоћ филма коме је намера да каналише њен узнемирујући стил.

Ако је дар списатељице био да прокопа пут у оне делове мозга које људи обично држе под кључем, онда Декерова делује као идеалан редитељ да у томе пронађе филмски еквивалент.

Ширли је оно што бисмо могли назвати „правим филмом“, иако ће збунити део биоскопске публике која воли мистерије са разрешењем.

Међутим, супротно томе, овај филм је попут џемпера који гребе и пара се док га гледате, умногоме захваљујући Мосовој у улози генијалне ауторке лудачког погледа.

Редитељка склона експерименталним причама о ономе што су мизогини психијатри из педесетих називали „хистеријом“, у филму Ширли примењује фрагментисани приступ причи - налик сломљеном огледалу коме фале важни делови.

У филму Ширли, књижевница је постављена као тајанствени епизодни лик који фасцинира младу протагонисткињу - интелигентну, полупотиснуту Роуз, која је довољно паметна да буде академик, али попушта пред захтевима каријере супруга Фреда – јер то су ипак ране педесете године прошлог века.

Ширли привлачи Роуз од првог тренутка. Због агорафобије и низ других неименованих болести (од којих је најочигледнија заразна списатељска блокада) главна јунакиња изгледа као запуштена ментална болесница.

Међутим на дан када пар стиже, Ширли делује као да је добро. Роуз упућује похвале књижевници и њеном делу, али Ширли је одбија показујући исту домишљатост због које је постала литерарна сензација.

„Бети, Деби, Кети, све сте ми исте“, каже јој с акцентом у стилу Кетрин Хепберн.

Испод површине филма Ширли крчка се више раскошних мистерија. Вешто применивши стил који изазива клаустрофобију, редитељка користи камеру из руке и анксиозну музику која узнемирава гледаоца, све док онај поменути џемпер не постане лудачка кошуља, те открије фантастичан обрт после којег ће гледаоци и даље расправљати о свему што се претходно догодило.