Стјуарт Гордон, филмска и позоришна легенда за коју (вероватно) нисте чули

Једна од најдуговечнијих представа на репертоару београдских позоришта су Чикашке перверзије настале по драми Дејвида Мемета, у режији Омара Ел Руба, са Драганом Јовановићем у главној улози.

Један од најгледанијих филмова у протеклих десет година су "Чувари галаксије" Џејмса Гана, настали по Марвеловом стрипу.

Једна од најпрепознатљивијих филмских франшиза за целу породицу је Дизнијева "Драга, смањио сам децу" која управо ових дана најављује и нови наставак.

Све те ствари у свом корену имају једног човека. То је Стјуарт Гордон, амерички филмски и позоришни аутор који је преминуо пре неколико дана у 72. години. 

Како су ове наизглед неспојиве ствари везане за Гордона? Објаснићу. Али, пре тога бих хтео да нагласим - он је иначе најпознатији по нечем потпуно четвртом - као један од најбитнијих редитеља хорор филма осамдесетих. А хорор филм осамдесетих је пак једна од најбитнијих епоха у историји тог жанра.

Чикашке перверзије

Стјуарт Гордон је у свом чикашком Органик театру поставио праизведбу Меметових "Сексуалних перверзија у Чикагу". Са Меметом је остварио континуирану уметничку сарадњу па је деценијама касније направио и солидну екранизацију његове једночинке Едмонд.

У Гордоновим филмовима континуирано се појављивао Џо Мантења, један од Меметових стандардних глумаца и члан Органик театра, па ако имамо у виду по чему је Гордон превасходно познат ова веза је недовољно наглашена.

Рани Гордонов рад у позоришту био је обележен политичким и авангардним редитељским поступцима а неке од његових представа прекидала је полиција. Чак и касније када се превасходно бавио филмом, Гордон није занемарио позоришни рад а интензивније му се вратио у позним годинама.

Чувари галаксије

Гордон је како рекох превасходно познат као редитељ чувених хорора из осамдесетих. Ипак, фокусирањем само на то чинимо неправду његовим изванредним, нискобуџетним, духовитим и дрским научнофантастичним филмовима као што су "Робот џокс" и "Свемирске камионџије", у којима је без комплекса покушао да уз помоћ штапа и канапа сними нешто што је дотле било резервисано само за холивудске блокбастере.

"Робот џокс" је настао у продукцији Чарлса Бенда, чувеног продуцента нискобуџетне Б-продукције који је од оскудице направио филозофију, и изградио естетику политички провокативног, ироничног и неочекивано вешто реализованог жанровског филма.

У овом филму, у постапокалиптичној будућности, велике силе више не ратују већ се организују борбе џиновских робота којим управљају неустрашиви пилоти.

Тек осамнаест година касније Стивен Спилберг се окуражио да продуцира филм "Трансформерс", причу о борби џиновских робота.

Гордон је то уредно снимио 1989. године уз употребу рудиментарних ефеката стоп-моушн анимације који филму дају посебан шарм домаће радиности. Штавише, када је сниман нови Трансформерс филм - "Бамблби" - за режију је ангажован Тревис Најт, управо специјалиста за стоп-моушн анимацију.

Експанзија дигиталних ефеката и крај Хладног рата омели су излазак "Робот џокса" у биоскоп, тако да је тек 1991. у потпуности комплетирана његова експлоатација. Несхваћен у своје време, данас одолева зубу времена и има изразит ретро шик.

Највећи мејнстрим успех као редитељ Гордон је постигао у СФ акцијашу Тврђава из 1992. године, једном од последњих хитова у којима је Кристофер Ламбер наступао у биоскопима. Тих година биле су актуелне приче о футуристичким затворима. Нешто већи успех код нас имао је филм Ведлок са Рутгером Хауером који је имао неке сличне премисе, али Тврђава је такође стекла култни статус у видеотекама скраћене Југославије.

Међутим, на "Чуваре галаксије" Џејмса Гана морао је утицати Гордонов филм "Свемирске камионџије" из 1996. године. Овај филм који је вероватно коштао као трошак за храну на снимању "Петог елемента" Лика Бесона, донео је стриповски хумор и анархичност у причи о двојици свемирских шверцера које су играли Стивен Дорф и Денис Хопер.

За разлику од свемирских шверцера данас који су протагонисти филмова од сто или двеста милиона долара, "Свемирске камионџије" снимане су на малом буџету, за продуцента којије на крају банкроторао и умногоме умањио пласман овог филма на тржишту.

Срећом, стигли су у наше биоскопе и стекли култни статус.

Драга, смањио сам децу

Стјуарт Гордон је у погледу успеха у високој А-продукцији остао без иједне прилике као редитељ али је као сценариста осмислио концепт за филм "Драга, смањио сам децу". Ова идеја изнедрила је не само још један филм већ и целу мултимедијску франшизу.

Ових дана најављено је снимање и трећег филма. За редитеља који је најчувенији по хорорима и позоришним представама због којих је хапшен, делује скоро невероватно да је осмислио овај Дизнијев садржај за целу породицу, али није то једини ексцес у његовој каријери.

Хорори

Стјуарт Гордон је аутор који се опире класификацији. Ако сагледамо његову каријеру, хорори можда чине тек половину његовог опуса, али су доминантан угао из ког је он сагледаван.

После темељне обнове хорор жанра коју су током седамдесетих спровели Вилијем Фридкин и Брајан Де Палма као његови повремени учесници односно Џон Карпентер, Џорџ Ромеро, Тоуб Хупер и Вес Крејвен као аутори стратешки опредељени за страву и ужас, у осамдесетим годинама јавља се потреба за новим снагама које ће помоћи претходницима јер посустају. У креативном погледу свакако да је Стјуарт Гордон био један од достојних наследника и по значају у овој ери одмах иза Дејвида Кроненберга.

У овом жанру, Гордон је био заинтересован за екранизације класика, пре свих Лавкрафта и Поа. Упркос томе што је Лавкрафт ноторно неприступачан за екранизације, Гордонови филмови који су њиме директно или посредно инспирисани сматрају се понајбољим еманацијама овог великог писца на екрану.

Гордонови хорори крећу са "Реаниматором", комичном причом страве у којој он уводи не само лавкрафтовски утицај већ и започиње сарадњу са Џефријем Комбсом који ће временом за њега постати оно што је Курт Расел био за Карпентера.

На потпуно супротном крају спектра стоји рецимо "Дагон", адаптација две лавкрафтове приповетке снимљена када је шпанска жанровска продукција кренула да стасава у озбиљну индустрију. Гордон је на неки начин својим ауторитетом помогао да се породи продукција која ће касније произвести читав низ хитова.

Између "Реаниматора" као првог хорора и Дагона као последњег налази се низ других наслова у овом жанру, од амбициозне и помало музејске екранизације Едгара Алана Поа у Јами и клатну, до интересантног истраживања нових концепата у Луткама и репризирања већ савладаних у лавкрафтовским филмовима са Џефријем Комбсом.

У хорор жанру Гордон је оставио најдубљи траг и као аутор и као филмски радник у најширем смислу, па је у његовим оквирима и за живота постао део канона и класик.

Амерички независни филм

Први Гордонови радови у форми покретних слика били су везани за телевизијску адаптацију представе "Пропалице" са трибина Органик театра о пасионираним љубитељима бејзбола и драми која се одиграва међу њима током једног меча Чикаго Кабса. Прву адаптацију је поставио сам Гордон 1979. године да би потом 2001. опет у форми телевизијског филма овај комад режирао чувени глумац Саул Рубинек.

После авантура у жанровском филму и Б-продукцијама разних формата, Гордон се враћа независном филму 2003. године и у њему ради све преостале игране филмове.

Прво снима "Господара мрава", нихилистичку причу о младићу који бива увучен у подземље као плаћени убица коју одликује Гордонов карактеристични црни хумор али и специфична телесност коју је донео из хорора.

За разлику од другог великана и савременика Дејвида Кроненберга, Гордон се снашао на терену нечега што би се барем у најосновнијим цртама могло сматрати кримићем.

Две године касније уследила је већ поменута екранизација Меметовог "Едмонда" да би 2007. снимио бизарну истиниту причу "Заглављен" о медицинској сестри која удари човека на улици и са жртвом заглављеном у шофершајбни одлази кући како би смислила шта да ради даље после овог пеха.

На неки начин, Гордон је затворио круг радовима изван жанра, а значајна је ствар да у завршници каријере није испао из форме. Чак напротив, црнохуморни филм "Заглављен" спада у сам врх његовог опуса.

Интелектуалац и насилник

Гордон је у сваку форму којом се бавио доносио нешто из оне друге. Из театра је у филм донео осећај за иронију и деконструкцију, из хорора је у друге жанрове пренео телесност, из стасавања у политички ангажованим круговима у све радове донео је идеолошку провокативност.

Био је интелектуалац у нискобуџетном хорору и насилник у америчком независном филму и неустрашиви импровизатор у борби сиромашних за своје место у формама научне фантастике које су монополизовали велики студији.

Стога, о Гордону се може писати из више углова, с тим што од оних који су га поштовали, љубитељи хорора су најорганизованија дружина, и на крају ће га вероватно највише везивати за њихов жанр.