Због чега тинејџери не реагују на мајчин глас

Дечји мозак је на посебан начин повезан са мајчиним гласом. Међутим, то се никако не може рећи и за мозак једног тинејџера, посебно када је у „бунтовничкој фази", наводи се у студији објављеној у часопису Journal of Neuroscience.

Током одрастања деца почињу да развијају друштвене односе изван своје породице, те њихов мозак треба да се прилагоди свету одраслих. „Баш као што је беба везана за глас мајке, тинејџери имају пред собом другу категорију звукова и гласова са којима треба да се повежу", каже Данијел Абрамс, неуронаучник са Медицинског факултета Универзитета Станфорд.

Он и његове колеге су скенирали мозак деце и младих узраста од седам до шеснаест година, и то непосредно након што су им омогућили да чују гласове мајки и непознатих жена. Да би се деца и тинејџери усредсредили само на глас, речи су биле без икаквог смисла. Док су их слушали, активирали су се поједини делови мозга.

Претходни експерименти Абрамса и његових колега показали су да одређени делови мозга деце узраста од седам до дванаест година – посебно они који су везани за откривање награда и обраћање пажње – снажније реагују на мајчин глас него на глас непознате жене.
У тинејџерском добу показујемо управо супротно, каже Абрамс. Исти региони мозга интензивније реагују на глас који није познат. Чини се да се то тог „преласка", тј. преусмерења пажње, долази између 13. и 14. године.

Ове области мозга тинејџера не престају да реагују на мајчин глас, објашњава Абрамс, „али непознати гласови постају вреднији пажње и обећавају некакву награду". Научник наводи да управо тако и треба да буде. Упознавање нових људи и истраживање нових односа и ситуација јесте обележје младалачког доба. „Оно што видимо у овом експерименту – само је одраз тог феномена."

Гласови могу носити снажне сигнале. Када су узнемирене девојчице преко телефона чуле гласове својих мајки, хормони стреса су опали, открили су биолошки антрополози Лесли Селцер и њене колеге са Универзитета Висконсин у Медисону. То није важило за писане поруке.

Тренутни резултати подржавају идеју да се мозак мења како би одражавао нове потребе које долазе с временом и искуством, каже Селцерова. „Како сазревамо, наш опстанак све мање зависи од мајчине подршке, а више од наших односа са вршњацима."

Није још јасно колико је ова неуронска промена универзална. Закључак би се могао мењати у зависности од тога какав је однос мајке и детета (узимајући у обзир различите стилове родитељства, или чак историју занемаривања или злостављања), каже Селцерова.
Иако се и тинејџери и родитељи могу осећати фрустрирано због промена у комуникацији, Абрамс шаље охрабрујућу поруку: „Мозак тако функционише, и постоји добар разлог за то".