Берат – Град хиљаду прозора препун историје

Као и већина градова Албаније, и Берат је опасан тврђавом која је главна туристичка дестинација града. Унутар ње и данас живе грађани, a тај део града уврштен је на листу УНЕСКО-ве светске баштине. Својеврсни је сведок времена која су прохујала, и још увек чува цркве из византијског периода, али и џамије зидане у време Османског царства.

У граду-тврђави у Цркви Успења Пресвете Богородице, основан је Музеј Онуфри који носи имe најпознатијег албанског иконописца Онуфрија Aргитиса, који је стварао у 16. веку. Албански историчари уметности мало са сигурношћу знају о његовом животу.

Кажу да је први увео ружичасту боју у иконопис, да је сликао природним бојама и био оснивач прве школе иконописа у Берату која је пренета његовом сину Николи. Старе куће и њихови коцкасти прозори да ли су му још једно име – Град хиљаду прозора.

Отомански мост из 1780. године Горица преко реке Осум, такође је једно од обележја града. Првобитно је био дрвени, а касније 1920. године, сазидан је камени.

Црква Светог Михаила је средњовековна православна црква изван тврђаве Берат у Албанији, смештена на брду у граду. Сматра се да је црква подигнута у 14. веку и посвећена је Светом Михаилу.

Да видим овај град, пошла сам са Решадом Дулом пореклом из Новог Пазара. Разлог нашег доласка у Берат био је његов маслињак који нема ко да бере. Албанију мучи недостатак радне снаге.

Рекао ми је да је Берат град који има највише сунчаних дана током године па отуда маслине и грожђе најбоље рађају управо на падинама у околини града.

Берат је окружен мноштвом стабала маслина, али и виноградима који дају најсочније плодове, уље и вино.

Неколико фабрика уља, али и познатих винарија налази се надомак града.

Решадова породица затекла се у Албанији 1924. године. Када је на власт дошао Ахмет Зогу, 1925. године забранио им је излазак из земље како би имао већи број становника да би се крунисао за краља Албанаца и прогласио државу уставном монархијом, што је и учинио 1927. године.

Од тада, Срби из Новог Пазара живе на овим просторима. У околини града Фиера, у Берату, Елбасану. Решад у Новом Пазару никада није био. Иако је трећа генерација која живи у Алабнији одлично говори српски језик и изјашњава се као припадник српске националне мањине која живи у Албанији.

На путу од Берата до Фиера свратили смо у манастир из 13. века у Арденици, посвећен рођењу Пресвете Богородице, где се по предању Скендербег венчао са Андроником Доником Аријанити, чија је рођена сестра Ангелина српска деспотица и светитељка.

Због тога што је и крунисан у њему, манастир је у време, када је 1967. године Енвер Хоџа рушио све верске објекте, остао сачуван. Данас њиме управља ААПЦ и у њему живи један монах. Иначе, у Албанији монашки живот скоро и да не постоји. Има свега 12 монаха и две монахиње на простору целе Албаније.

Рет Љибовш – српска земља

Са брда где је изграђен манастир у Арденици из порте се види, на десетак километара удаљено од града Фиера, насеље Рет Љибовш, у Албанији познато по Србима који у њему живе. Када смо ушли у кафић у центру села да сачекамо Ећерема Дулевића, председника Удружења Срба „Јединство“, неколицина мештана поздравила нас је са „Добар дан“, као да су очекивали наш долазак. И јесу, јер је место мало и абер се брзо прочује. Кажем абер јер сам имала утисак као да сам у неком селу у околини Новог Пазара, не усред Албаније.

С доласком Срба на ове просторе упознао ме је Ећеремов отац, чика Исмет. Испричао ми је да муслиманима по одласку Османлија с наших простора није било свеједно какав ће бити њихов живот по стварању нове државе 1918. године Краљевине Срба Хравата и Словенаца, па је његов деда, Сулејман Дулевић велепоседник из Бујца код Новог Пазара, решио да пошаље сина Луана да извиди како би било да се и они, као и већина становника тог краја тада, преселе у Турску.

Међутим, младом Луану Турска, а ни Грчка нису се свиделе и по повратку кући у Нови Пазар, преко Албаније, бива заустављен. Зогу им, каже, није дао да се врате, понудио им је земљу, дао многа обећања, а касаније забранио да говоре својим језиком, скраћивао презимена, забранио школовање.

Луан је остао је у Албанији, скућио се у Рет Љибошу, изродио децу и свом најстаријем сину Исмету, који данас има 81 годину, оставио аманет да не заборави где су му корени и да учи децу српски језик. Исмет има петорицу синова, сви говоре српски, постојао је курс српског језика у овом месту, али данас више не.

Поред тога што сада само на папиру води Удржење Срба, Ећерем се бави производњом и продајом природних мелема који, како ми је објаснио, лече све проблеме коже, и оне најтеже. Биље бере по оближњим ливадама, тајну справљања чува, а да би демонстирао природност својих производа увек поједе по једну кашичицу мелема пред купцима.

Ећерем нас је повео и до оближњег манастира Светог Козме Етолског, грчког светитеља из 18. века, који је мученички пострадао због ширења вере под турском влашћу. Његов гроб налази се у цркви.

У комплексу манастира налази се и Црква Свете Марије зидане у романичком стилу. Читав тај југозападни део Албаније, чији је административни центар град Фиер, тик уз обалу мора, својеврсно је археолошко налазиште. Не тако давно, у том делу Албаније откривен је древни грчки град и лука, Аполонија о којем ћемо у наредној причи.