Хои Ан, историјски драгуљ у централном Вијетнаму

Прастаре, двоспратне куће са црним балконима од дрвета, са којих овде-онде пролазнике немо посматрају старци док се на тлу разговор у ходу на разним језицима стапа у пријатни жамор у непосредној близини мирне реке на којој чамџије носе тршчане шешире у облику купе.

Мале зграде белих и окер зидова са старинском патином, које је делом захватило сивило од влаге и у чијем приземљу су дом нашле продавнице које муштеријама нуде да им сашију по мери западњачка одела или традиционалну женску ношњу ао заи, танану свилену хаљину са постављеним ногавицама, која се протеже уз тело од грла до пета.

Готово све фасаде старог града у Хои Ану, малом насељу на обали Јужног кинеског мора у централном Вијетнаму, који је у позном средњем веку био једна од најважнијих трговачких лука у југоисточној Азији, украшене су незаобилазном државном заставом са жутом петокраком на ватреноцрвеној подлози, коју је лично дизајнирао отац нације Хо Ши Мин.

Хои Ан, насеље чији почеци датирају пре више од две хиљаде година, од 15. века је постао уточиште морепловаца од тајфуна и важна станица за бродове који су из Kине и Јапана носили робу у Вијетнам и даље за Индонезију, Индију и арапске земље.

Град је постао познат Европљанима када су се почетком 16. века нешто северније од њега искрцали португалски морнари, а свој прави процват је доживео у том и наредном веку када су, након пада династије Минг, ту почели да се досељавају Kинези, а своје одаје, поред њих, изградили јапански, холандски и индијски трговци.

Данас ово место са 121.000 становника, на пола сата аутомобилом од највећег централновијетнамског града Да Нанг, углавном живи од туризма. До пада Хои Ана као трговачког центра довело је управо ширење оближњег индустријског центра и саобраћајног чворишта Да Нанг.

Мада се у Хои Ану налазе и луксузни хотели који наплаћују више стотина долара за ноћ, оштра тржишна утакмица учинила је да бројни путници могу ту да за свега осам или девет долара нађу једнокреветну собу са купатилом и кабловском телевизијом, па чак и малим базеном у дворишту, и то и у јеку туристичке сезоне од јануара до краја фебруара, када су студенти са Запада и из Јапана на распусту, а многи радници из богатих земаља северне Европе и САД узимају годишњи одмор и беже у топлу југоисточну Азију.

Шармантни стари град

Привлачне улице старог града, у које не могу ући моторна возила, у својим недрима садрже више кућа имућних кинеских и вијетнамских трговаца старих неколико векова које су сада отворене за туристе, иако се у њима још увек живи, мада има и оних које су претворене у продајни објекат или музеј занатских производа попут керамике и рибарских алата.

Уске али дубоке, ове мистериозне куће увлаче посетиоца у свој свет пригушеног светла и сенки који твори ентеријер од црног дрвета и унутрашњи балкони који се протежу по ободима соба са високим плафонима.

Те узане бочне терасе се дубље унутар куће претварају у висеће мостиће који воде изнад атријума у срцу грађевине да би потом поново замакле у мрачне, ћутљиве собе са прастарим дрвеним намештајем, често украшеним седефом. Прешавши 30-40 метара кроз ове куће, посетилац, по правилу, израња из њихове полутаме кроз мали, задњи излаз у потпуно другу улицу, други кварт.

У живим али тихим улицама старог града, које је све до инжењеријских радова на почетку двадесетог века плавила река образујући канале којима су трговци и рибари носили робу све до улаза у своје куће, налази се и неколико китњастих грађевина у кинеском стилу.

То су комунални домови које су изградили досељеници из различитих регија најмногољудније земље на свету, у којима се налазе олтари са конфучијанским и таоистичким божанствима, просторије за дружење и дуги столови за састанке за којима су седе главе, вође досељеника, доносиле одлуке о економским и политичким питањима од важности за њихову заједницу.

Можда и главни симбол старог града је необични, малени мост на каменим стубовима који су 1593. године изградили јапански трговци, а који је специфичан по томе што је покривен дрвеним кровом и што се са једне стране шири у мали будистички храм.

Поред свеприсутних бутика одеће и кројачких радњи, стари град у Хои Ану обилује и продавницама слика и лепих, егзотичних сувенира као што су папирне лампе, гонгови и рукотворине племена из планинског подручја на северу земље. Овом тихом месташцу посебну драж дају и мали ресторани, који захваљујући старинској патини зидова и локацији у близини реке, поседују примамљиву атмосферу.

Читав стари град површине свега 0,3 квадратна километра је, као драгоцени пример очуване традиционалне азијске луке из прошлости, 1999. године проглашен за светску културну баштина под заштитом Унеска. Хои Ан, такође на ободу има и лепу плажу, а предивни, пасторални околиш са мноштвом пиринчаних поља, језераца и бара пружа прилику да се ужива у оном што многи доживљавају као „аутентични" или „изворни" Вијетнам.

У граду је готово на сваком кораку могуће резервисати место у турама којима се посећују културне атракције у околини насеља, као што су Мермерна планина, природно узвишење на обали мора испресецано пећинама и прошарано будистичким храмовима, или рушевине комплекса хиндуистичких храмова које су током више векова, почев од четвртог, градили припадници народа Чам у Ми Сону.

Сам Хои Ан био је од 1. до 15. века, када је пао у руке Вијетнамцима, део краљевства Чампа, државе на тлу данашњег централног и јужног Вијетнама коју је створио народ малајског порекла и хиндуистичке вероисповести Чам.

На југу Вијетнама и у источној Kамбоџи и данас живи неколико стотина хиљада припадника овог народа, али они сада исповедају ислам, јер је у позном средњем веку, након серије пораза од Вијетнамаца, у додиру с муслиманским трговцима, њихово краљевство прихватило Мухамедово учење.