Како да загрлите Атину – ружу ђаконија

Зауставили смо жути такси на Монастиракију и упутили се ка највишем атинском брду – Ликавиту, Нисмо успели да објаснимо таксисти на енглеском да хоћемо да се попнемо жичаром и да нас одвезе у њено подножје. Он је продужио даље, серпентинама. Изашли смо на паркингу, стотињак метара испод врха. Вожњу смо платили свега пет евра. Такси је на краће релације у Атини јефтинији него у Београду.

На Вучијем брегу

Сунчан дан. На врху се плаве куполице цркве Светог Ђорђа. Пењемо се степеништем и застајкујемо да погледамо град и одблесак светла на мору у даљини. Горе, на врху, људи чекају да им претходници уступе место на платформи са које је најбоље фотографисати.

Испод црквице је Скy бар са панорамским погледом. Седиш уз домаћу лимунаду која има своју ексклузивну цену и нагађаш: Оно тамо је сигурно лука Пиреј. А ово овде антички мермерни стадион, којег су крајем 19. века обновили да би се ту одржале прве олимпијске игре новога доба. А овај бели очњак је рог моста за који је Дионис, довозећи нас колима са аеродрома, рекао да је изазвао жучне полемике јер је коштао много.

У подножју брега, уз четинарску шуму, плаве се базени на крововима вила. И овдашњи богаташи знају где је лепо. А тамо право, преко ивице моје чаше, иза ветробранског стакла, као усред мора разнородних камених домина, поређаних дуж правих линија, испупчио се Акропољ. Древни визуелни инцидент у структури града.

Ако се град од неколико милиона људи може игде обухватити једним дугим швенком, онда је то са брда Ликавит. Када то учините по ведром дану, када је небо хеленски плаво, онда се рачуна као да сте загрлили Атину.

Сишли смо са брда жичаром, при чему је термин жичара претенциозан. Ради се о вагону возића који се стрмо спушта низ тунел. Цена повратне карте је скоро двоструко већа од доласка таксијем из центра.

Лепи Колонаки

Испод полазне станице жичаре – Телеферик – почиње кварт саграђен на стрмини. Овде улице знају бити степеништа или тобогани.

Таквим једним степеништем силазимо кроз имућну четврт Колонаки. Степеништа која воде у дубину града, доле према булеварима и војној болници, испресецана попречним улицама са финим бутицима и лепим кафеима у којима добро одевено грађанство води опуштене разговоре.

Не силазимо ка булеварима, идемо паралелно са њима, ободом брда кроз мирне улице према крају који је сличног урбаног карактера као и Колонаки, али има сасвим друкчију историју.

Наш циљ је Егзархија, четврт анархиста, студената, боема и мултикултурњака. Ту је почела побуна против војне хунте, ту су грађани уклонили паркиралиште и направили парк са бином. У тој околини су најчувенији локали где се уживо може чути ребетико – грчки блуз, музика из малоазијских лука и затвора, која је у 19. веку пратила муку маргиналаца и обичних људи у радничким четвртима Атине и Солуна.

Егзархија, анархија

Ходамо низ улицу Калидромиу, поново се пењемо уз њен други крај. Осврћем се да видим тај пут. Суочени смо са једним од најлепших призора у крају. Улица као висећи мост разапета између једног и другог обронка, а изнад ње Вучји брег, на којем смо пре око пола сата погледом грлили град.

Архитектура се не мења, али нам учесталост графита каже да силазимо у срце грчке анархије. То срце данас поподне прилично идилично куца. Људи су, као у суседној буржоаској четврти, над чашама вина или капућина, у баштицама лепих локала заокупљени разговором. Једино што ми мирис траве, алтернативни плакати, гласна музика из парка, сајам половних књига на отвореном, казују да се овде ипак негује дух побуне. Када се на вестима појави Атина у којој се групице момака играју мачке и миша са полицијом – они са великом вероватноћом живе у некој од ових улица.

Радње са старом одећом се духовито зову „Јучерашњи хлеб“ или „Мољац“, у атељеима и бутицима се налазе слике и одећа коју не можете наћи на другим местима.

У крају су се ковале завере и планови за револуције, али се волело, стварало и живело. Крв невиних жртава хунте на оближњој Политехници – главном техничком универзитету земље – као да гарантује вечну славу овог краја.

Од оволико ходања и историје добро се огладни. За седам дана у Атини само смо једном узели такси – све остало смо препешачили.

Атина као бескрајна трпеза

Пријатељи грчке кухиње су у Атини на правом месту. Све локалне особености – од Солуна, преко Крита до малоазијске хеленско-византијско-османске кулинарске баштине – у Атини су пронашле своје место. Већи проблем за неупућене и неприпремљене, биће избегавање туристичких замки којих су пуне уличице Псирија и Плаке. За пристојне паре – тридесетак евра за две особе – нећете остати ни гладни ни жедни. Али ће се квалитет кретати од солидног до сензационалног.

Наравно, ко воли, може да покуша методом случајног одабира. Ништа страшно се неће десити. Човек ће сести тамо где седи већина гостију из белог света, у баште локала надомак туристичких окупљалишта. Понеће из Грчке клише о храни који је и донео у њу – гирос, сувлаки, мусака, цацики, ћуфте.

Нама то није било довољно. Претражили смо електронске странице на немачком, енглеском и руском, понешто и на српском. Укрштали смо искуства других, узели у обзир ранг-листе познатих страница као што је "tripadvisor", али и странице на којима Грци говоре о свом главном граду.

Критска чудеса

Онда смо схватили да се из Атине не сме отићи, а да се не посети један од неколико критских ресторана. Избор је пао на „И Крити“, таверну која се наслонила на мали трг уз авенију Академиас. На неколико минута хода од Омоније, таверна је обећавала солидно грчко вече. Музика је била оријенталнија у односу на познати бузуки-мејнстрим. Али конобар је био права драгоценост. Радо је причао о предјелима, јер на Криту, каже, људи воле да мезе, као у Шпанији по принципу „тапас“. Пажљиво смо га слушали.

Поручили смо критску врсту грчке салате (разлика је у сиру и начину обраде парадајза). Потом пужеве у маслиновом уљу са рузмарином. Критски сир у мантији од теста. И буковачу припреману на умаку од балзамика и меда. Сваки залогај је био сензационалан. То је било потпуно ново искуство за непце.

Наручили смо уз сјајно домаће вино мутног, жутог сјаја и горкослатког наговештаја испод језика, уз то гирице – натопљене лимуном. Тако су „предјела“ постала нека врста критског лесковачког воза, па смо прескочили планирано главно јело, макар се оно звало и октопод, али нас је домаћин наговорио да пробамо десерт. Смеђи мрвљени сир са медом у хрскавом омотачу од теста – врућ из фритезе. Неколико комада величине бомбоне.

И шта ту има да се каже осим – „И Крити" где си био до сада у нашим животима?

Наравно, пре одласка из града дошли смо још једном. Прескочили смо понеко предјело да бисмо глад сачували за ребараца. И опет иста мешавина – чуђење и дивљења. Одлазимо са сазнањем да спремање хране у неким културама достиже величину поезије.

Ту, где је лумповао Бајрон

А није да се нисмо добро провели и у другим атинским ресторанима. Башта таверне „Ен Иордани“ (У Јордану) у близини Трга хероја (Платеиа Ироон) у срцу Псирија, једног од најстаријих крајева Атине, обично је пуна. Ту, у Псирију је са грчким хајдуцима лумповао енглески песнички романтичарски геније Џорџ Гордон Бајрон, покушавајући да вином угаси свој жарки светски бол.

Дакле, случајно смо тог поподнева нашли место у таверни „Ен Иордани“, али смо се одлично провели. Јагњетина из снова, пиво и поглед на живе уличице које се сливају на трг са ресторанчићима. Тоалет у унутрашњости је на спрату. Са галерије гледана, најстарија оригинална грчка традиционална таверна у крају, како јој стоји написано изнад улаза, изгледа као живописна мешавина паба и конобе – са обавезном грчком заставом.

Деведесетих је ово био сумњиви крај. А данас је фенси. Најбољи пример за то је уличица која са улице Емру скреће у Псири: Питаки. До пре неколико година била је то оронула повезница две веће улице у коју нико не залази без нужде. Сада је уличица туристичка атракција јер су је оживели локали са хорор-тематиком, од кафеа, до бутика и ресторанчића. Та хорор-улица спада у најбизарније атинске атракције.

Још прве вечери смо по савету једног путника са Јутјуба потражили таверну скривена у уличици Леки, надомак трга Синтагма. Са баштом у пасажу, каквих у Атини има безброј, „То Триантафyлло тис Ностимиас“ – у слободном преводу „ружа ђаконија“ или „ружа укуса“ – заиста заслужује своје име.

Била је недеља, Грци су ћаскали уз мезе и узо. Наш умор од пута је био као руком однесен, домаће вино – литар за осам евра – дизало је из мртвих, октопод је био добар, а риба још боља. Срећним људима се неодређено обећање, које нуди нови град, конкретно оствари још прве вечери баш на овај начин.

Црвени сертификати

Нова мера Београда, која предвиђа стварање сертификата у складу са стандардима Уније за наш атински боравак дошла је прекасно. Утисак је да су Грци генерално били спремни да саслушају нашу мучну причу у којој смо се осећали као понављачи који опет нису научили лекцију и који траже да им ипак прогледају кроз прсте.

Наши „зелени сертификати“ су, додуше, без проблема признати на уласку у земљу. Али нису били од велике помоћи приликом уласка у ресторане и кафиће. Први дан смо били изненађени када су редом апарати за очитавање Кју-Ар кода у рукама угоститељских радника показивали „стоп“ или „код се не може очитати“. Онда смо увежбали објашњења – ако нас пушта гранична полиција, зашто не би и они. Напослетку, три четвртине Грка су након почетног оклевања погледали да ли су унесене обе дозе, неки су упоредили имена на сертификатима и пасошима, и ми смо могли да изаберемо своје место.

Пошто сам уз два српска Спутњика имао и један немачки Џонсон, од другог дана смо потурали прво мој европски сертификат на који су грчки апарати реаговали са зеленим знаком за одобрење. Онда је моја сапутница објашњавала да је и она вакцинисана, али да српски Кју-Ар код није компатибилан са бриселским. Тако смо ипак лакше пролазили кроз контроле. Једино су нас два пута враћали са врата радње за коришћену одећу, у чијем је излогу био леп женски капут. Трговци у радњи „Милесиме“ нису хтели ни да чују – ако телефон не може да очита, онда напоље.

Иначе, нисмо куповали сувенире. Из кафана смо носили флашице у којима сервирају узо. Биће их довољно да нас утеше када нас спопадну атинска сећања и почну да нас маме на југ.

Изгледа да у неким продавницама сувенира не смеју да фале шарени дрвени пениси. Пардон, фалуси, јер то је грчка реч. Ако се све одвија по закону понуде и потражње, онда је овај град између осталог и стециште људи са фалусоидним фантазијама.

Град лепих кафића

У Атини смо седам дана уживали у лепим, модерним, понекад ексцентрично уређеним кафићима у којима није било лоше кафе. И није се десило да неко заборави воду уз кафу. Посебан статус су имале баште на крововима зграда. Али и кафеи који не стоје у помпезним туристичким водичима.

Два пута смо отишли само на једно место. То је кафе „Сноб“. Башта је иза кафеа, велики део је застакљен. Стилски усмерен ка фенси публици, ценом ка дубљем новчанику. Ипак, у атинској вреви, ово је оаза лепих манира, умереног тона разговора, одличне услуге и мира.

И башта Нумизматичког музеја, који се налази на Универзитетској улици (булевар Панипистимиу), има сличну атмосферу. На булевару се налази чувена „Атинска трилогија“ – Библиотека, Универзитет и Академија – три класицистичке грађевине у низу које су после ослобођења од османске власти својим настанком у неколико деценија 19. века имале улогу визуелизације поновног освајања некадашње грчке величине.

Када се булеваром поред тих зграда пењете ка Синтагми, набасаћете на башту Нумизматичког музеја. И она је у сенци матичне зграде, издвојена из вреве, у зеленилу. Овде се осећате веома атински, макар морали да наручите на енглеском.

Слично је и са кафеом „Лате Арт“, једним од неколико у Атини, који се сместио у големи пасаж-хаустор између Универзитетског и Академског булевара, у улици Харилаоса Трикуписа – неке врсте грчког Николе Пашића. Врхунска услуга, одмереност особља, мир. Могао бих тако набрајати још дуго.

Дечак из епирских гора

Наравно, прошетали смо и поред зграде Парламента, бивше краљевске палате на тргу Синтагма. Видели смо два стражара у фолклорним, живописним униформама пред Спомеником незнаном војнику. Нисмо имали стрпљења да чекамо да евзони обаве чувену смену страже. Уместо тога, прошетали смо огромним парком који се простире јужно од Парламента. Сетио сам се Палерма. Благословени су градови који у својим парковима негују палме.

На другом крају парка је Запион, неокласицистичка зграда од формата, подигнута 1888. да служи олимпијском духу. Иза ње се крије невероватна прича једног грчког дечака из села Лабово, које се данас налази на југу Албаније – Евангелиса Запаса. Он је свој завичај напустио са 13 година, служио је у османској војсци, учествовао на грчкој страни у ослободилачким ратовима, а после њих отишао у Влашку и тамо стекао баснословно богатство. Умро је 1865. године, али његови потомци су испунили његово завештање и подигли Запион за потребе грчких олимпијских игара. Првог јануара 1981. Грчка је свечаним потписивањем уговора у Запиону приступила Европској унији.

Полазимо даље према нашем циљу – у четврт Панграти.

Сеферисове мачке

Хтео сам да видим где живе уметници, где је своју кафу сваког јутра испијао Јоргос Сеферис, грчки песник и добитник Нобелове награда за књижевност у давној години мог рођења. Не смете се поуздати у мапу, јер на њој нису баш добро означене стрмине. После скоро планинарског успона до лепог гробља пред нама се почео отварати кварт најсличнији Дорћолу. Ни једна улица није без дрвореда.

Ручали смо у поспаној таверни на тргу Варнава, који је имао облик звездастог сквера прекривеног дрвећем и опкољеног локалима. Пошли смо улицу даље до трга који се звао по генералу Пластирасу, кога су Турци звали Карабибер, а његову војску Шејтанова армија. Ту смо у празном кафеу попили пиће. Конобарица и газда су разговарали онако како конобарице и газде разговарају свугде у свету, али непотребно гласно. И по нехајно произведеним децибелима овдашњи су људи слични неким нашим грлатим сународницима.

Тргом је прошла мачка лењих покрета. По томе ћемо такође памтити Атину. Нигде на Медитерану нисам видео овако крупне мачке. Као да су нека посебна раса. Као да су окот мачака из песме Јоргоса Сефериса Мачке Светог Николе у којој се после дуге суше на једном острву змије толико размноже да су калуђери слали мачке да се бију са њима. И мачке су победиле. Али су и поумирале.

Можда су неке мачке из Сеферисове песме преживеле и населиле Атину. Изгледају баш тако, као ратнице које су у стању да удаве змију. А можда је истина сасвим друкчија. Можда је песник, седећи у неком од ових локала, свакодневно посматрао корпулентне атинске мачке, те их је преселио у песму, а тиме и у неки вид вечности.

Фантомски вукови

Последње ноћи у Атини – била је субота – ишли смо из радозналости у излазну четврт Керамико. Тамо смо из баште једног од мноштва кафеа посматрали демонстрације. Присетим се да смо нешто слично видели и на Синтагми – Уставном тргу – пре неколико дана. Атина је по страсти окупљања и извикивања парола права конкуренција Паризу.

Упутили смо се из некада запуштене четврти Керамикос, која је сада ноћно седиште фенсераја, према Монастиракију дуж улице Адриану. Тамо је из сваке баште допирала музика. Изгледа да нико није остао код куће. Атина је славила саму себе, живот, своје мачке и своју историју.

Једно питање које ме после седмодневног боравка у Атини помало мучи јесте – шта се у вишемиленијумској историји овог места десило са ликавистким вуковима по којима је назван Вучији брег? Ми их нисмо срели.