Мање фенси, више боемска – Струга је једна и једина

Како именовати место где се река рађа из језера? Размишљам о томе у башти кафеа Релакс на обали Охридског језера. Неколико метара од мене оно као да скупља уста на пољубац да би из тог пољупца покуљала зеленоцрна вода Дрима, делећи током варошицу Стругу на пола.

Црнодримски исток

Место би се могло назвати извор, да није наше навике да изворе замишљамо као воду која истиче испод неке стене. Пошто Дрим буквално истиче из језера, место би могло да се зове исток. Да није наше навике према којој је та реч већ резервисана за место одакле извире сунце.

Мудрујем тако о речима, испијајући хладни нес на измаку августа, ту, на једној од оних фасцинантних тачака Балкана које заустављају дах вишком лепоте.

Лингвисти у корену речи Дрим чују латински, старогрчки, илирски, индоевропски, староиндијски слој. Па се зауставе код авестанског језика, на којем су забележени списи староиранске Заратустрине вере: Дру – ток, брзак.

Замишљам ову воду како напушта Стругу према северу, неко време чини границу Северне Македоније и Албаније, да би се прво сјурила у братски загрљај Белом Дриму, па се својим већим рукавцем коначно смири у недрима Бојане – рођене у још једном чудесном језеру – Скадарском.

Могло би се рећи да се тамо, далеко, на ушћу, спајају охридске и скадарске воде.

Да, вода је чудо, а посебно ова коју гледам с неверицом, с нешто чуђења као и увек када слике из стварности поприме квалитет сновиђења.

Струга и ја

Понекад се живот игра округлим бројевима. Стругу сам први пут посетио 1991. године. Југославија је била на издисају, а мене су позвали на Струшке вечери поезије. Први пут сам летео авионом – од Сарајева до Београда словеначким модерним млазњаком, а од Београда до Скопља авионом новоосноване македонске авио-компаније.

Упозорења на седиштима су била исписана на руском и бугарском. Пропелерац је личио на картонски модел двомоторца Локхида 12 којим ће у филму „Казабланка“ Ингрид Бергман одлетети после растанка са Хамфријем Богартом.

У Струги нас је дочекао тадашњи главни Македонац у Југославији, бркати Васил Тупурковски, у белом оделу. Дружио сам се са словеначким младим песницима који су делили траву као да је реч о баклавама.

Језеро пред хотелом памтим као мирну, доброћудну воду. Бар на плажи је имао дугачак шанк, из звучника је на наше инсистирање тог лета допирао бесконачни реге.

И ево ме, три деценије касније, у истом хотелу који је реновирањем 2012. попримио ексклузивни изглед. Препознајем бетонске овале који се додирују леђима – југословенски модернизам који би понекад изродио и овако јединствен бетонски цвет.

Овај пут сам дошао ноћним аутобусом из Лесковца и навикавам се на пажњу коју ми указују домаћини.

Дружићу се са македонским песницима Владимиром Мартиновским и Јовицом Ивановским. Од њих ћу научити понешто о вароши која својим туристичким објектима излази на језеро, али чији живот буја на обалама реке.

Мост поезије

После дрвених устава којима се ваљда контролише количина воде која куља у корито, Дрим креће на север. У вароши је преко реке подигнуто пет мостова. Први од њих је Мост поезије. Ту су обично своје стихове говорили добитници Златног венца – најзначајније награде на фестивалу поезије.

На светској мапи песништва Струга се појављује средином шездесетих година прошлог века. Током свих ових деценија фестивал се претворио у једно од најзанимљивијих међународних окупљалишта песничке елите.

Многи врхунски лиричари, без чијих књига не могу замислити своју библиотеку, долазили су у Стругу и овде се дружили са балканским колегама.

Овде су вином наздрављали већ славом овенчани књижевни нобеловци. Јосифа Бродског је његова, америчка влада спречила да дође – очекивао се рат у Југославији. Име ирског нобеловца Шејмаса Хинија такође је уписано међу песнике који су овенчани струшком славом.

Али било је и таквих попут Италијана Еуђенија Монталеа који су тек после струшког Златног венца добили Нобелову награду.

Парк поезије

Све ово је дословно опипљиво у Парку поезије. Крене ли се западном обалом, променадом поред реке, иза Центра за културу, који је видео и боље дане, са леве стране се налази парк. Неупућеном посматрачу парк ће изгледати сасвим обично. Али они који знају о чему се ради, имају свест да је шетња тим парком у ствари шетња „светом шумом поезије“.

Стабла у парку су посадили лауреати. Плочице испод стабала указују на то. Постоји дрво Ханса Магнуса Енцесбергера, Алена Гинзберга, Генадија Ајгија или Јана Рицоса. Дрво Мије Павловића, Мака Диздара или Десанке Максимовић. Крлежино стабло, дрво Чарлса Симића. Струга је по овом парку јединствена у свету.

Једна далекоисточна мудрост вели да би човек за живота требало да створи једно дете, напише једну књигу и засади једно дрво. Ови лауреати су у Струги остварили два од три циља – за децу не знам, како ко.

Шетња Стругом показује да је град судбински повезан са реком. Мноштво кафеа и ресторанчића на обали у којима можете попити и појести све што срце иште – од турског чаја у којем смо уживали једног поподнева, преко точеног Скопског пива у кафеу Кингстон уз бесконачне разговоре о писању и превођењу, до ресторана националне кухиње.

Улицом Титовом

Код хотела Београд са Кеја Борис Кидрич скреће се у пешачку зону – у Улицу Маршала Тита.

Постоје земље и области у којима се југословенско наслеђе није префарбало новом „старом“ историјом – па бивши југословенски доживотни председник може и даље постхумно да рачуна са својим улицама у Истри, у Тузли или – у Струги.

Посетио сам и Цркву Светог Ђорђа – македонске иконе ми увек дошапну нешто из прохујалих времена. А одмах иза ње и градску пијацу, на којој жаркоцрвене паприке и ове године обећавају још једну туру одличног македонског ајвара.

Са Владимиром Мартиновским једног поподнева одлазим тамо где туристи ретко дођу трагајући за знаменитостима – у камп Scout на обали језера, који води његов пријатељ Игор. У хладу бреза и борова, надомак центра, Игор је усред пандемије покренуо посао у складу са европским еколошким стандардима и – не може да се одбрани од посла. Разговарамо о парадоксу – као да је пандемија неке људе вратила коренима – природнијем амбијенту, бољем дружењу. Више душе, а мање луксуза.

То ме радује, и ја навијам за душу.

Већ другог дана боравка у Струги тражим са Влатком – тако зовемо Владимира – родну кућу браће Миладинов, чији је значај за овдашњу песничку традицију неупитан. Миладинови су се у 19. веку добро образовали, вредно радили на просвећивању народа, писали, путовали, били блиски свим панславистичким сањарима тог времена и на крају завршили утамничени у Цариграду. Много сам волео песму Константина Миладинова Жал за југом (Т'га за југ) која је незванична химна свих емиграната који у Европи већ неколико векова путују са југа према северу.

Портрети славних песника

Исти дан са налазим са Влатком и Лидијом Димковском, која је 1991. учествовала на песничком фестивалу у Струги као и ја. Сада живи у Словенији и добила је ове године главну награду за књигу песама написану на македонском језику. Договорили смо се да обиђемо фото-атеље Душка Ђоргона. Он нас је дочекао лепо и стрпљиво је објашњавао историјат мноштва фотографија.

Осамдесетједногодишњи пензионисани фотограф није морао да путује по свету како би портретисао славне савременике – свет је долазио њему. До 2011. године, пуних пола века, он је кроз објектив својих фото-апарата пратио Струшке вечери поезије.

Присећа се славних светских песника и њиховог дружења. Неки су били склони фотографисању, неки не. Неки су остајали са Душком у пријатном разговору, други су журили. Пошто је један од гостију у Струги био и Леополд Сенгор – сенегалски песник и тадашњи први председник независне земље – обезбеђење није пуштало Душка да му приђе. Судећи према фотографији из његовог приватног музеја – ипак је пришао довољно близу.

У атељеу су и књиге светских песника поређане на једној сталажи. Документи прохујалог времена. Добар број људи чија лица гледам није више међу живима. Али ту смо ми, да их се заједно са Душком сетимо.

Морам признати, замолио сам Душка да ми омогући увид у старе фото-албуме, не бих ли наишао на себе младог из 1991, на некој од фотографија тадашњих свечаности или књижевних наступа. Прегледао сам гомилу албума, нисам пронашао ни себе ни девојке и момке из моје генерације.

Али сам, загледајући стотине фотографија, схватио да би сви ти тренуци када је Струга на неколико дана бивала главни песнички град света, били неповратно изгубљени, да није било Душка. Опраштамо се срдачно. Надам се да ћу га поново видети.

Песма у доба ковида

Ипак ваља споменути пандемију. Није било традиционалног читања на Мосту поезије, да не би било спонтаног окупљања. У локалима траже сертификат о вакцинисању, а када га покажете из паметног телефона, не желе да га детаљно загледају. Многи вам поверују и на реч. Струга је, упркос свему, опуштенија од Охрида. Мање фенси, више боемска.

Није дошла овогодишња добитница Златног венца, британска песникиња ирских корена Карол Ен Дафи. Као и низ других песника. Њихова обраћања путем видео-записа подсећала су нас на то да је свет још увек у чудној фази. Све и јесте и није исто као пре. Све је помало утварно-виртуелно, а помало стварно.

Било би неправедно да не споменем Владана Кречковића, српског песника који је добио међународну награду за дебитантску књигу „Париз, Тексас“ објављену у београдској Енклави.

Рођен је 1988. Њему су биле три године када сам ја први пут био овде. Као што су мени биле минус две године када је Јован Стрезовски почетком шездесетих година прошлог века са другим македонским песницима оснивао фестивал.

Поезија се обнавља. Упркос епохи у којој доминира површно светлуцање разних екрана. Упркос пандемији. Струга остаје место на којем се може опипати живи пулс многих језика.

Струга је само једна

Сећам се да смо последњег јутра у Струги Јовица Ивановски и ја тражили бурек за доручак, а пронашли смо шкембе-чорбу у кафаници која се зове – како би друкчије – Т'га за југ.

Много сјајних тренутака неће ући у овај запис: Посета селу Вевчани у којем се негује карневалска традиција, које је себе у нападу вицкасте инспирације прогласило државом. Ту смо у ресторану Домаћинска кућа попили најбољу домаћу лозу у земљи.

Или посета селу Радожда које се пружило уз језеро надомак границе са Албанијом. Низ рибљих ресторана, а ми у најмање претенциозном пронађемо одличну рибу и добро вино. Или ноћна читања поезије у Струги на летњој бини где је свако ко жели прилазио микрофону. Један Француз је ту рецитујући направио урнебесни шоу.

Све то у мом сећању већ постаје лично митолошко време у Струги.

Остаје ми да се сетим македонског песника Јована Стрезовског, који је у априлу напунио 90 година. Док је говорио на отварању Струшких вечери поезије тело му је подрхтавало. То смо сви приметили и као да смо дрхтали са њим. Јован је прочитао све што је наумио. Па како да у томе не видим макар привремену победу песничког духа над трошном материјом?

Македонска пословица каже – како Струга, нема друга. У то сам се опет уверио. У веома слободном преводу – Струга је једна и једина.