Како је Гренланд примио хришћанство

Легенде казују да је мајка Леифа Ериксона била толико упорна да се закључала у собу и одбила мужу, Ерику Црвеном, приступ женским чарима све док се не предомисли и прими хришћанство, или јој барем не дозволи да сагради цркву.

Најстарија историја Гренланда, записана у славним викиншким сагама, говори и о судбини Леифа Ериксона, сина Ерика Црвеног, по којем је компанија Ериксон добила име.

Тог врлог Викинга норвешки краљ је замолио да прошири хришћанство по Гренланду, али се он на путу кући изгубио. 

Да одредиште није увек циљ, његов живот најбоље сведочи. Тако изгубљен, успео је да спасе посаду једног трговачког брода сигурне смрти, те су му наденули надимак „Ериксон Срећни“, а он је, немајући појма где се налази, одлучио да оправда надимак и набасао на до тада непознато тло – данашњу Канаду, те постао први Европљанин који је крочио на тло америчког континента, пет столећа пре Колумба! 

Историчари тврде да је у овој „земљи зелених пашњака“ – Винланд, основао насеље, али су детаљи о том његовом походу, у складу са Ериксоновом судбином, изгубљени током миленијума. 

Преко мајке до цркве

Ериксон је радо послушао свог краља и међу својим сународницима на Гренланду ширио хришћанство. 

Најтеже је увек било бити поп у свом селу, па га рођени отац, који је владао тим насеобинама, није узимао за озбиљно. 

Кажу да су мајке и пре више миленијума биле осетљивије на молбе синова него очеви. У Ериксоновом случају то се показало тачним, пошто је мајку Тјодхилду успео да убеди да прими хришћанство. 

Мајка се на главу попела свом мужу, који је постајао само још тврдоглавији, а легенде причају  да је она била толико упорна да се закључала у собу и одбила да му даје приступ женским чарима све док се не предомисли или јој барем не дозволи да сагради цркву! 

Очајни Викинг морао је да потпише капитулацију пред тврдоглавом женом, али не потпуну: пристао је да сагради цркву, али даље од насеља и на таквом месту да је он из своје куће и дворишта не види.

Седам квадрата за Христа

Било ми је жао тог човека. Одједном ми више није била толико страшна његова грубост, упорност, снага. Један од најхрабријих и најпознатијих Викинга у историји морао је да поклекне пред својом женом, па чему онда ја да се надам?! 

Ову најстарију цркву и прво викиншко насеље на Гренланду археолози су открили тек почетком шездесетих година прошлог века. Сетих се афоризма мог презимењака, књижевника Петра Лазића: „Археолози трагају за остацима ранијих култура као да остаци данашње културе нису довољни.“

Градити било шта на Гренланду ни пре хиљаду година, ни данас, није лак задатак. Много љубави, упорности и снаге било је потребно да се подигне ова прва црквица. 

Под су поплочали дивним црвеним каменом који открива тачну унутрашњу површину ове светиње: два пута три и по метра! 

Историчари тврде да се на тако малом простору гуркало и по више од двадесет људи. Око дрвене конструкције били су набијени слојеви земље са травом.

Врата у брду

Упутили смо се ка реконструисаном викиншком насељу где се може ући у реплику старе цркве и једне викиншке куће. Сви објекти, у основи од дрвета, делимично су укопани и споља у потпуности обложени исеченим комадима земље са травом ради боље изолације. 

Слојеви земље набијени су складно, као колачићи и палачинке који се временом спајају. Трава наставља да буја и у потпуности прекрива кровове и део спољашњих зидова, претварајући објекте у брдашца, која као да су спонтано израсла из земље. Диван и оригиналан начин градње! 

Улазим кроз врата као да не улазим у кућу већ у унутрашњост брда… 

У реконструкцији некадашње куће Ерика Црвеног направљен је конфузни музеј у којем су спојени предмети и традиције Викинга и Инуита. 

У тој папазјанији тешко ми је било да рашчивијам шта од предмета припада Инуитима, а шта Викинзима. 

Двор без кључа

На зидовима је постављено мноштво инуитског прибора за лов, често вешто и инвентивно направљеног.

Ту је и разбој за ткање, вероватно један од најважнијих изума у историји, али са помоћним прибором (сновало, чешаљ, кукица, растегљивач) направљеним од огромних комада рибљих костију!

Кућа се састоји од предсобља које служи као кухиња, главне собе са огњиштем у којој живи и спава и по десетак душа и једне минијатурне собице, величине колико кревет у њој, у којој спава владар са супругом. 

„Овако је изгледала типична викиншка кућа, а овако женска соба, у коју се Тјолдхилде закључала. Тада није било кључева, легенда тврди да је она, када су кућу градили, тражила да се у овој собици направи посебна дрвена склопка која омогућава да се просторија закључа изнутра.“

Изнад предсобља налази се галерија на којој су спавала деца, зато што је та галерија изнад кухињске ватре и ту је нарочито топло. Сем интиме владара и владарке, све остало је отворено и јавно, сви послови, цео живот заснован је на групном дељењу добра и зла. 

„Обрати пажњу на металне држаче за врата“, рече ми водич. „Гвожђе је тада било нарочито ретко, углавном доношено из Норвешке. На Гренланду нема ове руде. По неким невешто кованим предметима, наслућујемо да су Викинзи, можда, и овде имали своју ковачницу.“

„Али ја сам видео инуитске предмете од гвожђа у неким музејима“, рекох. „Да ли су гвожђе преузели од Викинга?“

„Пре више од десет хиљада година један метеор зарио се у дубине вечног снега и леда. Наши преци, неустрашиви истраживачи леденог пространства, пронашли су тај метеор пре око 1.200 година. Открили су да садржи чврсту супстанцу врло погодну за прављење шиљака за оруђа.

Тако да су они користили гвожђе 200-300 година пре доласка Викинга и њиме и трговали – оваква оруђа пронађена су на удаљености од више хиљада километара, све до делова северне Канаде.“

Метеором у лов на фоке

Замишљам давнашње Инуите како откривају остатке метеора, од њега праве оружје, затим по огромном леденом пространству и океану лове беле медведе, китове и фоке… 

Од коже фока праве чизме, делови фокине утробе згодни су за шивење торби, што све могу да видим у овој кући-музеју.

Када улове белог медведа, одеру га и буквално улазе у његову кожу, коју само прекроје у одело. Када се обуку за излазак, изгледају као човеколики медвед, тако да им једва нос и очи вире из медвеђе коже. 

Затим посећују једни друге, прелазе огромне удаљености по леду, снегу и минусу од којег се врти у глави, да би затим, уз огњишта, у својим иглоима или каменим кућицама, размењивали легенде, бајке и – делове метеора!

Невидљива села

Вијугави усамљени пут, једнако усамљен као ледена санта на фјорду, украшава предео. 

На врху оближњег брда од две палете направљена је импровизована клупа. Префарбана је плавом бојом само делимично и прилично невешто. Изгледа да је фарбе нестало на пола посла, а нова из Данске стићи ће за коју годину... 

Читав низ белих цветова прати пут, пркоси зими и уклапа се у боје траве, фјорда и неба.

Линије путева целог света нарочито ме привлаче, па застајем, ходам, фотографишем. Њихова вијугања и бескраји освојише моју душу, па ми је фотографисање путева постало хоби.

На огромном, грубом простору људске насеобине делују необично вештачке и привремене. 

Једино су трајна стара викиншка и инуитска здања. Инуитски домови се, заправо, издалека не виде. Ма, једва се примећују и кад сте поред њих! 

Куће су углавном од поређаног камена укопаног у земљу, и само мало вире изнад траве, колико да имају прозор. 

Изволите кроз рупу

Док викиншке куће изгледају као брдашца са димњаком, инуитске изгледају као гомила камења са прозором! 

Њихов кров је у потпуности прекривен травом, као и већи део зидова. Оне немају улазних врата. Улаз је рупа у земљи налик повећој рупи за лисице, која се налази нешто даље од објекта. 

Ту почиње тунел кроз који је сваки придошлица морао да пропуже четвроношке да би дошао до главне просторије у којој се живи. 

Чини ми се да је ту било и заглављивања можда и са смртним исходом, јер су пролази изузетно мали. То је урађено како би се спречило губљење топлоте, приликом изласка из дома или уласка, током тешких зимских месеци. 

„Људи су зими ретко излазили. Обично би саградили кућу и остајали у њој и по шест до десет месеци. Нису се купали. Унутра је смрад био несносан“, каже мој водич и додаје: „Када прође зима, онда једноставно скину део крова и тако изађу и луфтирају кућу".

Кажу да су овде породице нарочито повезане и да је заједништво снажно. Пошто је клима блажа него на северу Гренланда, на пашњацима се могу видети стада оваца које запањено гледају сваког посетиоца. 

Зелена трава Гренланда мог

Збуњеним и лењим погледом, док преживају залогаје, као да ми поручују: „Зар и ти, кукавна ти мајка, залута у ове пределе?! Хоћеш мало гренландске травице?“

Једна овца се попела на сам врх брда и гледа у мене и предео као београдски Победник на ушће. У даљини трактор обрађује зелено поље, сакупља им сено за зиму. Трактор и то поље су превише уредни, готово нервирају својом чистоћом и затегнутошћу сваке своје линије.

Обилазим још један споменик. Метални Викинг на највишем околном врху, симбол овог места чије име никако да упамтим, заправо је споменик Лаифу Ериксону, обученом у средњовековну мушку хаљину. 

У близини напуштена пољопривредна механизација делује као одлична позадина за снимање неког апокалиптичког филма у стилу „људи су помрли и оставили за собом гвожђурије, иначе природа је баш лепа и делује као да никада нису ни правили хаос планетом“.

Остао је још сат до поновног доласка бродића који је направио туру по околним местима и сада се враћа у Насарсуак. 

Одлазим запитан шта је било прво: кокошка или јаје? Ко је на Гренланд стигао први? Викинзи или Инуити? 

Одлазим, а куће ушушкане у земљу и природу појављују ми се пред очима када затворим очи, као и та једна, усамљена, ледена санта.

У друштву ледене санте

Поред инфо-центра угледах дивну падину која се претвара у шљунковиту плажу. Бацио сам ранац и уживао у природи. 

Би ми хладно од саме помисли да би се на овако дивној плажи неко можда могао окупати! Чак сам ухватио бежични интернет – остало ми је уплаћено још десетак минута! 

Таман да прочитам мало вести из Србије и јавим се родитељима. 

Затим утонух у свежу гренландску траву, обасјан сунцем (али и даље обучен као на скијању) и срећан као ретко кад. 

За само сат времена, зубати сунчеви зраци су зацрвенели моје лице. 

Чинило ми се да више нисмо усамљени ни ја, ни ледена санта која је плутала мирно тачно испред мене. 

Да је све око нас, да смо и ми – лепота Божја. Осећао сам се као најбогатији човек на свету.

петак, 29. март 2024.
22° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво