Не предајемо се Трампу и не називајте нас Ескимима – Гренланд (други део путописа)

Мој друг Нанурђук се заправо зове „звезда“ или Звездар, а са нама су у локалном пабу, који нам је пиво наплаћивао десетак евра по кригли и прилично зарадио на нашем тркељисању политичке ситуације, били још и Кумаглак, Терхоронианхен, Текеитсерток и Тукуток. 

Ако бисмо превели њихова имена на српски, онда су са мном за столом седели „Онај прекривен облацима“, „Онај прекривен снегом“, „Бог лова“ и „Дарежљивац“. Сви су се сложили са Нанурђуком (Звездаром) да њих уопште не занимају ни Далека Данска, нити још даља им (у мислима, не и географски) Америка, као уосталим ни било која друга земља на свету.

Њих занима само њихов „Калалит Нунат“. Колонизација и евроцентризам толико су јаки да мало ко у свету данас зна да Гренланд није Гренланд, већ је од када је света и века људима који ту живе – Калалит Нунат (земља Калалита).

Правда и промене су спори али неминовни. Тако полако излази из употребе западњачка реч Еским која води порекло од речи за оне који једу живо месо, а коју пуно мештана сматра увредљивим. Сада се скоро искључиво користи реч Инуити која означава човека, дакле слично речима Циганин и Ром. 

Заставе Америке вијориле су се где год да сам погледао. Непосредно пред мој долазак на ово џиновско ледено острво, амерички председник је изјавио да би га он радио купио. Како сам дуго летео, ко би могао да буде сигуран да се у међувремену није нешто променило? Можда је ово сад ледени Трампланд? Моји инуитски пријатељи брзо су ме разуверили.

Мало међу туристима, већим делом са Инуитима и међу фокама 

Арктик ме је одувек привлачио. Али не на исти начин као друга места на планети; више као путовање у нестварно. Са фотографија је већ било јасно да је предео нестваран, да је клима тешка, и да путовање у овај део света захтева праву експедицију. Имао сам среће а прилика се сама појавила. Преко пријатеља, научника, организовао сам сопствену експедицију. Мало сам био међу научним светом, мало међу туристима, а већим делом са Инуитима и фокама, са леденим морем са једне стране и леденим покривачем са друге.

Гренланд ме је сваког дана изненађивао и учио. Веома мало се о њему може сазнати, пре него што се на тај лед и тло, на ту замрзнуту воду, крочи својим стопалима. Тешко је у тексту пренети свеж дах леденог ваздуха, Сунце које обасјава али слабо греје, живот који се прилагођава и због којег се чини да никакав другачији свет ван овог леденог и не постоји. 

„Наше острво је највеће острво на свету. Од наших два милиона квадратних километара, више од осамдесет одсто је прекривено леденим покривачем који се формирао више од сто хиљада година. Зато, ко не упозна наш лед, не познаје ни нас, ни нашу земљу и џабе је долазио", каже ми Нанурђук.

„Бели, чврсти, снежни прекривач на појединим местима дебео је и по четири километра“. Упитао сам да ли је сигуран, да ли је заиста могуће да се лед простире четири километра у висину?! „Наравно! Па дошао си на Калалит (Гренланд)!“

„Колико мислите да би коштао Гренланд?“, питам своје друштво Инуита. До пре неколико дана били би изненађени и дубоко увређени овим питањем. Од када цео свет бруји о томе како је Трампу мало Америке, па би да пазари и Гренланд, ово питање је постало често и уобичајено. Као и летаргични одговор који сам добио: „Неке ствари нису на продају. А неким људима је све на продају“.

„Јасно ми је да га ви не бисте продали ни по цену живота. Али, ако замислимо да неки гренландски Трамп нуди америчком Трампу добру нагодбу, о којој суми бисмо разговарали? Да ли је уопште то могуће израчунати?!“

„Па они су нама нудили још 1946. године 100 милиона долара, што би данас било око једна и по милијарда..." каже Нанурђук.

„Наравно, светски бандити увек желе да све купе испод цене!“ коментарише бесно Текеитсерток (Бог лова). „Читао сам да би реална цена била 30 до 70 милијарди долара. Само ми није јасно ни шта би они радили са нама и нашим Гренландом, нити шта бисмо ми радили са њиховим парама“, каже Терхоронианхен (Онај прекривен снегом).

„Вероватно бисмо поново, и то врло брзо, извршили трампу у супротном правцу, мада није немогуће да бисмо ми онда и троструко платили само да добијемо нашу земљу назад“, каже Тукуток (Дарежљивац).

„И Кинези су заинтересовани...“, додајем ја уље на ватру.

„Кинези нису толико блесави да купују снег и лед и живе људе. Не знаш са чим је теже изаћи на крај а и такве трговине би требало да су ствар прошлости. Они би желели да граде луке и другу инфраструктуру. Да нам дају кредите, упосле своје раднике, па на нама дупло зараде. То ми се, ипак, чини поштеније...“, коментарише Кумаглак (Онај прекривен облацима).

Широка аутономија 

Већ сам поменуо да је на Гренланду све скупо, а то поред пивопија најбоље знају Данци под чијим суверенитетом се ово, највеће острво на свету, налази. Чак девет хиљада долара по човеку, пет стотина милиона долара годишње Данска уплаћује у буџет Гренланда! Зашто? 

Данци тврде да је независност Гренланда за сада немогућа а у то су, пропагандом и вишедеценијским понављањем једног те истог, убедили и Инуите. Тврде да би Гренланд, без данске помоћи, одмах банкротирао, што је можда и тачно али да се чекало да свака земља прво постане самоодржива, па тек онда независна, три четвртине држава не би постојало. Поставља се питање и зашто су онда Данци признали независност самонеодрживог Косова када је то разлог да не дају независност Гренланду?

Пошто су гренландску економију направили Данци, она је тако формирана да је зависна од Данске и да не уважава ни потребе људи ни територије. На пример, нафта за целокупну грејну сезону довози се из Данске. Можда би практичније било довозити је из САД? Или наћи другачији начин да се људи греју зими. Преживели су хиљаду година без Данаца, да ли је заиста могуће да би свет стао без њих?

Питање независности је тешко и комплексно.  Данци су претходних деценија, после много инутиске борбе, Гренланду повећавали аутономију. Гренланд је први пут добио шачицу права 1979. године, да би 2008. године на референдуму био изгласан Закон о самоуправи. Сада је Гренланд „широка аутономија“, штавише, могао би се уклопити у српски сан „више од аутономије, мање од независности“.

Од 2009. године грађани Гренланда постепено преузимају све више ингеренција а локална влада управља полицијом, школством, здравством, судством, привредним правом, индустријом, рударством и многим другим сферама док се Данска и даље званично брине о монтераном систему, спољној политици и безбедности. Ово је очигледно привремено решење, јер Данци нису задовољни што уплаћују толики новац онима који би да се отцепе, а Инуити, мада захвални за новац и убеђени да би без тих донација пропали, ипак у дубини душе желе независност и ни по коју цену се тог сна не могу ратосиљати.

Занимљиво је да и Данци који дуже бораве на Гренланду брзо постају поборници независности и чак гласније и храбрије о томе говоре. Где су у тој целој причи Американци? Као у увек – у својим војним базама. На крајњем северу Гренланда налази се њихова база Туле.

Блесавост у коју не верујем 

„Америка је од Данаца већ пазарила територије и људе: 1917. године су од њих откупили данашња Девичанска острва у Карипском мору. Американци су први пут разматрали да нас купе још 1860. године, а Хари Труман је Данцима 1946. године прво нудио да замене Гренланд за део Аљаске богат нафтом а затим им је понудио 100 милиона долара“, подсетио ме је још једанпут мој пријатељ.

„Да ли је Трамп заиста толико блесав да не зна да нисте за продају?“ упитах. „У његову блесавост не верујем! Можда он само тако тргује. Можда ће Данска, сад када се наљутио јер не желимо себе да му продамо, морати да му учини уступке, за које ће можда тек наши унуци сазнати... На северу се налази велика америчка војна база за коју нам не плаћају ни цвоњка! А та база главни је њихов центар за одржање војног баланса на Арктику“... Тако причају Инуити о горућој теми која је пореметила мир и спокој мора и бескрајних пространстава леда. Ни криви, ни дужни, у крајњој линији чан ни заинтересовани, у случају неког већег оружаног сукоба, нашли би се у његовом жаришту.

„У случају нуклеарног рата, још давно је прорачунато да је најпрактичније да Американци и Руси једни на друге пуцају преко Арктика.... А у тој пуцњави и општем рату, ако би нама, нашим дивним фокама и поларним медведима нешто експлодирало изнад глава, тешко да би то некога потресло... Остаје само да се надамо да има довољно памети на свету да то тога никада не дође...“

Постадох тужан. Моји пријатељи беху све непристојније припити. Опило их је мало пиво а више туга. Трамп и Данска и садашњост, сви скупа, не доприносе трезвености Инуита.

„Све што моја душа жели јесте да вози санке по леду и лови међу леденим сантама“ 

„Тешко је рећи колико смо добили, колико изгубили са Данцима... Наше земље, народи и историја сада су неповратно повезани и та веза се не може, и не треба се прекинути. Чињеница је да нас нису масовно убијали ни поробљавали. Често су нам највеће несреће чинили из најбољих намера“, причају ми.

„Пут до пакла поплочан је добрим намерама“, рекох већ знану мудрост и фразу. „Пут до пакла поплочан је путем до фабрике и канцеларија. Сматрали су да је наш стари живот застарео и нехуман, да су раштркана села по леденом пространству непрактична... Сатерали су нас у градове, изградили нам куће и зграде, дали нам послове у канцеларијама... Живи се много боље, али се живи против природе и наше душе. Како да не пијем, када све што моја душа жели јесте да вози санке по леду и лови међу леденим сантама, а ја сада ринтам у фабрици рибе!? Шта ми вреди новац, када су ми одузети Сунце и море, читава лепота ове земље одједном је већим делом ван мог живота и живота моје деце...“ каже мој Звездар.

„Зар вас и даље терају на било шта? Зар та времена нису прошла? Зар не можеш, ако желиш, да даш отказ и радиш шта год желиш?“ упитах.

„Држава нас је раније на ово натерала, а сада, иако бисмо можда желели, више не можемо, не умемо да се вратимо на старо... Не припадамо овом данском свету, али не припадамо више ни оном нашем, старом. Велика је трагедија када човек никад није свој, а на своме је“, дели са мном свој бол и судбину Звездар.

Допуна горива и мали предах 

За Инуите се не би могло рећи да им је кућа на путу, већ пре да им је – лед на путу! Вековима скрајнути и у тешкој клими, то их је спасило од уништења и масовне колонизације. Времена се мењају. Америчко интересовање и стратешки значај Арктика расту. Тај тренд од Другог светског рата до данас јасно се може видети у музеју у Нарсарсуаку.

Много пиштоља, бомби, ракета и калашњикова може се видети у музеју у бившој америчкој војној бази „Плави запад“ у чијој згради је смештен музеј. Када је Хитлер освојио Данску, дански амбасадор у Америци дао је одобрење Американцима да заштите Гренланд.

„Током целог рата Гренланд је био под директном америчком управом. Отац ми је говорио да смо ми тада де факто били део Америке и да су се сви изненадили када су нас вратили Данској“, прича ми један од мојих пријатеља Инуита тешко изговорљивог, али веома романтичног имена.

„У својим нападима на Трећи рајх, амерички авиони редовно су овде слетали да допуне гориво и мало предахну. Сматра се да су наше базе значајно допринеле савезничкој победи. Амерички ратни ветерани, сада већ у годинама, претходних двадесетак година масовно долазе да обиђу музеј а често са собом доносе фотографије из ратних дана и понеки ратни сувенир, редовно увећавајући наше збирке.“

Опипљива гренландско-америчка историја 

Много тога је у музеју сачувану аутентично, као што је било пре више од седамдесет година. Чак и канцеларија генерала са писаћим машинама и даље на радном столу, стоји нетакнута.

Фотографије официра који су за њима седели и куцали, њихова одећа и војничке капе, које као да су само скинули на минут, да изађу у шетњу, и само што се нису вратили. Њихове шибице и перорези и даље су на столовима, старински бинго и кухињски прибор за ручак: све је ту, сачувано, приказано.

Ту су и болничке собе војне болнице, онакве какве су биле, са оригиналним, већ давно застарелим инструментима и болничким креветима. Гренландско-америчка историја, опипљива, стварна и присутна.

„Посебна атракција музеја и сведок америчко-гренландских веза јесте змија која се у Тексасу украцала у авион као слепи путник, да би нас овде изненадила и живот скончала у снегу и леду. Није била отровна, али је била веома агресивна“, прича ми кустоскиња музеја док се смешимо препарираној змији, која се, кажу, нарочито обрадује америчким посетиоцима.