Батерије су свуда око нас, шта да радимо с њима

Александер Шварц помаже возачу да уназад увезе шлепер до места за искрцавање. Неком ко је неупућен тешко може да зна шта се налази у тешким сивим бурадима наслаганим на палетама које је довезао камион. Шварц нам објашњава шта значи зелена трака на бурадима: „То нам шаље једна муштерија. Зелена трака значи да су то помешане батерије за употребу у кући“.

Шварц је један од четрдесетак радника фирме „Редукс“ (Redux) из Бремерхафена која је специјализовала за рециклажу обичних, као и батерија из уређаја. Каже да кроз њихов погон прође око 10.000 тона старих батерија. Једна „обична“ АА-батерија тешка је око 25 грама, па то дакле значи да је реч о правом мору батерија.

Детлеф Шмер и Мартин Рајхштајн управљају тим погоном и у њиховој канцеларији на другом спрату објашњавају нам да су им „обичне“ батерије главни посао: „На њих отпада 90 одсто наше прераде“, каже Рајхштајн. А Шмер додаје: „А и од батерија из уређаја су опет око 80 одсто 'обичне' батерије, дакле оне за једнократну употребу, старе, алкалне технологије. То се још увек највише троши“.

Нису више јако, али јесу опасне

Некад су такве батерије биле са много живе и кадмијума, и уколико се само тако баце веома су угрожавале животну средину. Данас су нешто безопасније, раде се углавном од манган диоксида. Али ни то није добро тек тако бацити у канту. Ту су и никл-метал-хибридна батерија која може да се допуњује, а још су квалитетније литијум-јонске батерије. Постоје и сићушне батерије из сатова и малих уређаја, као и нешто веће у мобилним телефонима и лаптоп рачунарима. У њима су драгоцене сировине као што су кобалт, никал, бакар и литијум, али до тих батерија понекад није лако доћи у уређају.

Иако многи данас знају да батерије не би требало бацати као да су обичан кућни отпад, још увек их читава гомила завршава управо тако. Матијас Бухерт је у Еколошком институту из Дармштата пре три године за ЕУ урадио студију о количини која се рециклира: „Године 2019. утврдили смо да се сакупља и рециклира 52,22 одсто батерија из кућних уређаја. То је било благо повећање у односу на годину пре тога“, каже нам, али и упозорава да то уопште није добро – јер то значи да готово свака друга батерија заврши у обичном смећу. „Мора се нешто учинити да би се та квота повећала“, каже Бухерт.

Сви хоће литијум-јонске батерије

То се поготово односи на литијум-јонске батерије. Наиме, последњи прописи донети у ЕУ потичу још из 2006. године кад таквих батерија још није ни било. А баш оне садрже драгоцене сировине као што је кобалт. С обзиром на то да су такве батерије и у електричним аутомобилима и бициклима, њих ће у суштини бити све више.

И у погону за рециклажу радују се пошиљкама таквих батерија: „Од њих код нас настаје фини прах који садржи литијум и кобалт. То онда може добро да се прода“, каже Шмер. Не чуди што рециклажа таквих батерија интересује и „велику индустрију“: „Фолксваген“ или „Тесла“ улажу милијарде у рециклажу тих батерија, али у исто време са „обичним“ батеријама не желе да имају никаквог посла.

То је зато, како нам објашњава Шмер, што се рециклажа „обичних“ батерија уопште не исплати. „Ми добијамо новац од система кауције и тиме покривамо наше трошкове“. То је дакле новац који плаћа произвођач, односно купац батерија. Али кад је реч о сировинама, ту нема рачунице: „Кад бисмо то давали некоме да термички издвоји цинк, на крају би још морали да плаћамо из сопственог џепа“, кажу нам у „Редуксу“.

(Европски) папир трпи све

Кад нема економске рачунице – а очигледно је да батерије штете животној средини – онда мора да постоји политичка воља како би што више обичних батерија стигло до рециклаже. Европска комисија по том питању има велике планове: жели да већ за девет година, до 2030, пропише да мора бити рециклирано 95 одсто „обичних“ батерија, а код литијумски би већ до 2025. квота требало да буде 25 одсто, а до 2030. чак 70 процената, каже Бухерт.

Са садашњих 52 одсто на 95 процената за девет година? То је лакше написати и за то дићи руку у Европском парламенту, него то спровести у живот. Јер и батерија у нашим животима има све више.

У фирми за рециклажу у Бремерхафену само слежу раменима: „Технички смо способни да урадимо и више“, кажу нам. Ипак, тренутно су на граници капацитета, па би им дакле било потребно да прошире погоне – ако им се исплати. Другим речима: то све неко треба и да плати, кад се рециклажа заправо не исплати. Па како све то организовати да би се спровела одлука политичара?

За велике расправе у „Редуксу“ немају времена. Стигао им је нови камион .