Ратко Ристић: Заштита животне средине мора да буде питање позиције, опозиције и свих грађана

Храна коју једемо, ваздух који удишемо, вода коју пијемо и клима која чини нашу планету погодном за живот, све то долази из природе. Ипак, у овим посебним тренуцима природа нам шаље поруку: морамо се бринути о њој – због будућности. И у Србији полако се увиђа важност заштите околине.   

„Људи су у Србији постали свесни значаја онога што представља наше окружење. Ми у градовим вапимо за чистим ваздухом, више зеленила. Нико од нас не жели отпад поред наших река, језера, нико не жели касапљење шума у градским, у руралним пределима и све су то елементи који много брже долазе до јавне сфере, односно до медија јер су људи схватили да им треба здраво животно окружење да би могли нормално да воде свој живот“, истакао је професор Ратко Ристић, декан Шумарског факултета.

Ниво свести о здравијем окружењу и његовој заштити у нашем друштву је био релативно низак.

„Ми смо друштво које је преживело турбулентан период од почетка деведесетих до данас и примарна је била егзистенција. Имали смо ратове, дивљачко бомбардовање, ужасну економску транзицију и људи нису уопште размишљали о статусу животне средине", објашњава Ристић.

Према његовим речима, након стабилизације услова живота, а са истовременим појачаним притиском на животну средину, широм Србије људи су почели да воде више рачуна о простору у којем обитавају.

„У време пандемије, људи су се окренули природи, почели су већу пажњу да посвећују Србији, планинама, рекама кад путују и некако се искристалисала јавна свест да није све у реду у животној средини. Идентификао бих појачан интензитет љубави и пажње према простору који нас окружује и то је наш велики песник Љубивоје Ршумовић формулисао фразом еколошки патриотизам - волети простор у којем живиш, волети своју земљу, људе који деле тај простор. То је основа онога што се већ препознаје као еколошки суверенитет", истакао је гост Јутарњег програма.

Еколошки суверенитет 

Еколошки суверенитет подразумева да један суверен народ на својој територији компетентно и одговорно управља свим природним ресурсима у држави у којој живи.

Јавно изговорена реч, масовна окупљања и показивање незадовољства мењају слику о стању околине.

„Ми смо имали скуп у суботу на којем је било више хиљада. Било је више десетина еколошких организација из целе Србије и доминантан је био вапај да се више води рачуна о квалитету животне средине. Чини ми се да је то био добар показатељ општег стања у друштву и промењене јавне перцепције, значајно појачаног јавног сензибилитета за проблеме у животној средини", оценио је професор Ристић.

Медији су испратили дешавања, а и политичари су, како Ристић наводи, добро примили поруку: „Видим по изјавама бројних политичара да ће то бити део агенде свих актера политичког живота и то треба да буде проблем и позиције и опозиције и свих грађана ове земље".

Смисао ангажмана у заштити животне средине је јавна свест, масовност и да нема дељења већ да сви делују заједнички.

Полако излазимо из еколошког мрака   

Аутор емисије Сасвим природно Јован Мемедовић истиче да је пред нама више изазова и тежак период када је реч о заштити животне средине.

„Нас као народ и као државу чека тешко време јер сад смо на вратима Европске уније, а они имају одређене захтеве. Већ смо се обавезали да ћемо урадити неколико битних ствари. Они су нас притерали уза зид, они су нам мало подигли свест, нисмо сами. Ми смо земља која не може да регулише ни излетнички отпад", указао је Мемедовић. 

Србија се обавезала, истиче Мемедовић, да ће уредити три области: пречишћавање вода – постављање индустријских, комуналних отпадних колектора, затим регионалне депоније са рециклажним центрима и треће да се поставе постројења за третман опасног отпада.

„Живели смо у еколошком мраку толико година, док су друге земље деведесетих, а можда и раније, то завршиле, код нас је сад то закуцало за врата“, објашњава новинар РТС-а.

Могуће је помирити инвестиције и заштиту животне средине 

Уз даљу индустријализацију, жељу за повећање стандарда, броја радних места, нових инвестиција долазе проблеми у вези са заштитом животне средине.

„То је могуће помирити. Имали смо у медијима најаву доласка велике јапанске мултинационалне компаније која прави електричне моторе и то је фантастична вест јер доводимо нешто што је на светском нивоу врхунска технологија, они ће овде имати развојни центар, запослиће огроман број људи и вероватно ће овде бити производни и дистрибутивни центар за овај део света и то је пожељна инвестиција", наводи професор Ристић.

С друге стране, како каже, треба избегавати инвеститоре и инвестиције који доводе до тога да се емитују велика загађења и врши велики притисак на животну средину.

„Држава мора да буде јако мудра да бира инвестиције које нам заиста доносе и повећање стандарда и омогућују нам да заштитимо нашу животну средину. Истовремено, Европа намеће стандарде. Ми смо земља која има јако мали проценат пречишћавања отпадних вода, имамо преко 5.000 дивљих депонија. То је заиста недопустиво", нагласио је декан Шумарског факултета.

Неки еколошки пролеми везани су за политичке аспекте деловања и наш однос према Европи и однос Европе према нама, указује Ристић, често је условљен заштитом њихових интереса, негирањем и непрепознавањем наших интереса.

Еколошка питања транспонована на врхунски политички ниво 

Професор Ристић наводи пример Јужног тока који би омогућио Србији допремање довољних количина гаса за производњу енергије, индустријску производњу и за становништво, што је Европа спречила.

„У исто време најдоминантнија земља Европе, није тајна да је то Немачка, врло љубоморно и посвећено штити свој пројекат који се зове Северни ток 2. Кад њима треба гас, то је у реду, а кад неким Србима треба гас, то баш није усклађено са европским стандардима и принципима. А у исто то време имате притисак Америке да се омете Северни ток 2 да би Американци, наводно, спречили Европу да постане зависна од руског гаса", каже Ристић истичући да се еколошка питања транспонују на врхунски политички ниво – у арену бруталних интереса најјачих играча.

Према његовом мишљењу, Србија треба веома мудро, одговорно и искључиво на бази својих интереса да уђе у тај процес.

Најављено је да ће велики број локалних самоуправа добити постројења за третман отпадних, фекалних вода. Истовремено имамо хиљаде депонија широм земље.

„Потребно је поред едукативне стране појачати казнену политику јер, нажалост, имамо критичан број људи који не поштују правила, не реагују на апеле и када се гледају сцене одлагања отпада поред река и путева, ту држава мора да примени ригорозну казнену политику", оценио је Ристић.

Јован Мемедовић на терену сваког дана види колико је ситуација лоша: „Просто поцрвеним због нечијег немара и мене је срамота, а замислите кад дође странац, погледа то и пита – како хоћете у ЕУ кад нисте чисти, ви сте прљави – да преведем на једноставан језик".

Суштина доласка страних компанија и њихових улагања у Србији је у подизању стандарда кроз отварање радних места и запошљавање радника.

„Међутим, појављују се и рудници, које већ имамо, али и нови који се припремају. Биће, бојим се, сукоба и даље између мештана као што су били код мини-хидроелектрана, тако ће да крене, а то се већ види, око истраживања компаније Рио тинто око експлоатације јадарита", упозорава Мемедовић додајући да то може да буде велики испит и за државу и за становништво.

Учимо на примеру Мокре горе 

Пре петнаестак година, подсећа професор Ристић, озбиљно су припремани планови за експлоатацију руде никла на простору Мокре горе.

„Знате који је то простор, имамо Шарганску осмицу, Мећавник, једну од најлепших тачака овог дела света где се приређују прворазредни културни догађаји, фестивал 'Кустендорф' где хиљаде туриста сваког дана пролази, где се обнавља локална заједница, села, повећава се број деце у школама, људи очигледно живе боље него некада“, истакао је декан Шумарског факултета.

Према његовим речима, све то не би било могуће да је дошла компанија која је хтела да се бави експлоатацијом никла, цео крај био би затрован у визуелном смислу и тамо не би било ничега.

То је добра показна вежба, објашњава Ристић, да не морамо баш увек да пристајемо на активности које подразумевају девастацију простора и која носе ризик од великих загађења.

Када је у питању експлоатација јадарита, односно минерала који има висок садржај литијума поред Лознице, професор Ристић подсећа да је тај град екстремно угрожен у еколошком смислу због близине озбиљних загађивача – рудника Столице, рудника Зајаче и фабрике „Вискоза“.

„Лозничанима се сада нуди још један веома ризичан пројекат на свега десетак километара од центра Лознице“, указао је Ристић.

Веома важно је направити јавну перцепцију и дефинисати дилему – шта Србија има од тога, то јест да ли ће наша држава, читаво наше друштво имати већу корист или штету од онога што ће радити „Рио тинто“ или било која друга страна компанија.

„Без икаквог страха и без икакве дилеме треба да следимо сопствени национални интерес", поручује професор Ристић.

Кључну улогу у томе, сматра Мемедовић, треба да одиграју медији, да се у дибрим терминима пласирају еколошки садржаји како би они стигли до већег броја људи.

„Екологија још не може да се пробије на лествици битних информација у информативним програмима“, нагласио је Мемедовић.

Коначно се подигла свест о угрожености животне средине, али и даље су носиоци млади породични људи или мештани који се боре за своју земљу.

„Студенти мог Шумарског, али и других факултета воле природу и без икакве ограде се ангажују. Они ми дају наду да по том питању имамо перспективу“, каже професор Ристић додајући да има деце која кроз основну и средњу школу или факултет приме информације о значају животне средине или су активни у планинарима, горанима, извиђачима.

Медији су одиграли изузетно важну улогу, поручује Ристић, и информација о проблемима животне средине је из мрака и полутаме изашла на видело дана, сви знају да проблеми постоје, они се више не могу сакрити и маскирати и да власт мора да реагује брзо и одговорно.