Старе сорте су гаранција да ће плодови имати прави укус и мирис

Природа се полако буди. Идеално је време за садњу ружа и за сејање травњака, али је време да се посеје и разно поврће, што значи да прво треба одабрати семе. Треба имати у виду да су старе сорте отпорније на сушу и остале факторе спољне средине.

Да би се нека биљка назвала старом сортом потрбно је да се на једном поднебљу гаји више од 50 година. Како би дала добре резултате и да бисмо после могли да је сачувамо као аутохтону сорту, потребно је да је и ми гајимо у истим условима.

Старе сорте су од изузетног значаја, првенствено због правог укуса и мириса, а значајне су и са еколошког аспект, али и културног наслеђа.

„Старе сорте не захтевају употребу пестицида, оне су саме по себи отпорније јер ако је вековима живела на једном поднебљу то занчи да је потпуно прилагођена на те услове за разлику од неке сорте која се одједном појави у насим условима и уопште нема отпортност на факторе животне средине. Ако не користимо пестициде чувамо земљиште, чувамо воду, чувамо ваздух, чувамо животну средину комплетну“, наглашава Ивана Петровић из еколошког покрета „Оквир живота“.

Када се гаје старе сорте, додаје Петровићева, у природи опстају паукови, ровци и разне друге животиње, док у интензивној производњи тога нема. Такође, хибриди се морају одржавати хемијским препаратима. Старе сорте су јако значајне и у погледу културног наслеђа јер су увек везане за традицију, гастрономију, а индиректно и за туристичку понуду.

Старе сорте су погодне и за произвођаче органских пољопривредних култура. Све врсте биљака имају своја правила садње која су позната у нашој традицији.

„Некада се пасуљ гајио уз кукуруз. У том традиционалном начину гајења, у сваки други ред кукуруза се убацује пасуљ, а у сваки десети бундева. То је све имало смисла, зато што пасуљ обезбеђује азот земљишту, куруз даје подршку уз коју се пење пасуљ, а бундева покрива листовима земљиште и тако одржава влагу, а са друге стране својим једињењима у листу спречава штеточине да нападају кукуруз и пасуљ“, објашњава Ивана Петровић.

Од 1900. године до данас са Земље је заувек нестало око 75 одсто старих сорти биљака, а један од главних разлога је коришћење индустријски произвденог семена.

Сви стари људи који су садили басте углавном знају како се чувају семена старих сорти. И док су још ту требало би сва знања прикупити и сачувати јер практично све имамо на тацни.