Јединствени ресторан на врх Крње Јеле у коме уживају грабљивице, лешинари и крупнија дивљач

Од отварања хранилишта подно врха Тројан, не зна се ко је задовољнији, белоглави супови и друге птице грабљивице и сисари због сигурног оброка у ресторану за њих, или Хазбија Турковић који више не брине за стадо од 160 оваца и 15 крава, а не мора ни до Сјенице за сваку потрепштину.

„Ја му наручим, он ми донесе. Помажемо се тако, ја он. Ако нешто треба њему са трактором или нешто ја хоћу да му учиним. Дођу вукови тамо на хранилиште, не долазе на тор, но једу тамо, овамо на тор не сметају“, каже Хазбија из села Крња Јела.

Не брину више мештани ни шта ће са угинулом стоком, коју су ренџери по проглашењу резервата пре пет година затицали на дивљим депонијама, што их је и подстакло да направе хранилиште.

„Власници стоке нам дојаве, дојави нам ветеринарска станица, ветеринарски инспектор, одемо на лице места, преузмемо то грло, раздужимо то грло код власника и дотерамо овде“, објашњава Милорад Бабић из Специјалног резервата природе „Пештерско поље“.

Тако су и локалну самоуправу ослободили скупе обавезе уклањања угинулих животиња са Пештера на ком обитава око 80.000 што крупне, што ситне стоке.

А из модерне посматрачнице са видео надзором ренџери прате збивања и праве фото докуметацију о посетиоцима хранилишта, не ометајући их у оброку.

„Они нас не виде да смо ми у просторијама хранилишта, дођу пред огледало па се огледају, па се гледају овако“, каже Сабахудин Абдагић.

У близини још увек нема гнездећих парова белоглавих супова, али се очекује, јер су приметили летос да ипак остају да преноће. Крајем године Василија из Увачке колоније је занемоћала, па су јој притекли у помоћ.

„Није знала да се врати у колонију, остала је мало без хране, па смо пре неки дан, пошто имамо локатор на њој, тражили је, пронашли, однели нешто хране, она је за сада у стабилном стању“, наводи Милорад Бабић.

Евидентно је да су се и супови ветрушке, гавранови, уз крупније сисаре навикли и на ресторан у Kрњој Јели.

Пештерско поље је једино висинско влажно подручје на Балкану, на ком обитава око 200 врста птица, што му је и била препорука за заштиту. Изузетно је интересантно природњацима, па је и сама посета хранилишту и објекту дозвољена превасходно у научноистраживачке и едукативне сврхе, уз дозволу управљача.