После једног века даброви се вратили у Београд

Прво се појавила вест која је обишла друштвене мреже да су се даброви појавили на Великом ратном острву. Касније се испоставило да су се у ствари појавили недалеко од Ритопека и у Крњачи. Многи су помислили да је то знак да су нам реке чистије, међутим, како каже гошћа Београдске хронике, Миља Вуковић, која уређује страницу на Фејсбуку, „Дивљи Београд“, није извесно да је то тачно.

„То што смо угледали дабра у Београду значи да је пројекат поновног враћања даброва на наше просторе после скоро 100 година, који је започет негде 2004. године, изгледа успешан, па су даброви стигли, чак и у Београд“, сматра Миља Вуковић.

У многим метрополама, па и у Београду, током пролећа док је на снази био полицијски час због пандемије коронавируса, појавиле су се многе дивље животиње на местима где их до тада нисмо виђали. Гошћа Хронике, пак, сматра да није дошло до неког значајног прилива дивљачи у градско језгро, већ да смо захваљујући изолацији обратили више пажње на наше окружење.

Међутим, епидемија коронавируса је довела до хиперпродукцији једнократне пластике, а били смо на корак од тога да је се заувек решимо.

„Протеклих пет до десет година постојала је тенденција, чак је и закон промењен, да се забрани једнократна пластика. На неки начин, када је то у питању, коронавирус нас је вратио неколико корака уназад, јер је једнократна пластика коју крористимо – маске, рукавице, лекарски скафандери – постала глобални, огроман извор отпада“, наглашава гошћа Београдске хронике.

Сваки Европљанин годишње произведе око пола тоне смећа, показује истраживање Евростата, а бацамо скоро трећину хране. Миља Вуковић је успела да количину смећа смањи са пола тоне на килограм годишње. То би свако од нас могао да постигне уколико одлучимо и схватимо да нам је то важно и препознао да нам је огроман проблем количина отпада који производимо, напомиње гошћа Хронике.

„Онда можемо да унесемо низ неких промена које свако за себе може да изабере. Од тога да пређемо на биоразградиве производе, на пример, да пређе на биоразградиве четкице, варјаче од дрвета, сунђер луфа. Постоји замена и за детерџент, то је сапун који се зове рибеж. Можемо да пређемо на различите врсте 'голих' производа и сапуна израђених у домаћој радиности“, наводи Маја Вуковић.

Многи од тих производа ће нам уштедети новац, али има и оних који су скупљи, краткорочно гледано. Али када схватимо да ми нашој деци остављамо у наслеђе толико отпада, онда се не може проблем сагледавати из угла коштања.

Ипак, многи ће рећи да појединац не може ништа, да морају државе да промене начин производње и да наших пола тоне смећа није ништа у поређењу са оним што фабрике производе и бацају у атмосферу и реке.

„Једино као појединци можемо нешто да постигнемо. Никада систем није кренуо да промени самог себе. Просто, историјски се то није десило. Једино ако ми као појединци покажемо одлучност да ту промену направимо, а онда и да је тражимо од система, можда до промене и дође“, каже на крају гостовања у Београдској хроници Миља Вуковић.