И птице, као и људи, комуницирају различитим дијалектима

Kао што и људима познавање локалног језика омогућава да се боље уклопе у неку средину, тако и птицама познавање локалног дијалекта обезбеђује корист у оквиру датог подручја и повећава шансе за парење. Исто тако, као што и дијалекти у људском језику могу понекад да нестану услед процеса глобализације, тако и дијалекти међу птицама могу да се промене или нестану услед раста градова. 

Вековима је песма птица инспирисала песнике и композиторе, али све до педесетих година прошлог века научници нису обраћали пажњу на дијалекте међу птицама.

Један од пионира у овој области истраживања био је амерички бихевиорални научник британског порекла Питер Марлер, који је приметио да се пој птица у оквиру исте врсте разликује од места до места.

У декадама које су уследиле научници су почели да врше експерименте у којима су птице одмах по рођењу стављали у изолационе коморе, како би утврдили да ли ће бити у стању да певају.

У овим експертиментима је откривено да неке птице знају да певају са рођењем, док неке не знају да певају док не науче, а оне су познате као „праве птице певачице".

Kада птице уче да певају, неке међу њима понекад направе грешке, које након тога понављају и друге птице и тако се развија локални дијалект.

Дијалекти могу да настану и када се птице прилагођавају свом окружењу. Оне птице које се боље чују имају веће шансе за парење, што значи да ће се њихова песма преносити са генерације на генерацију.

Kод неких птица дијекти се мењају брзо, чак и у оквиру сезоне парења, док код неких остају непромењени деценијама.