Међународни дан шума – исувише су драгоцене да бисмо их изгубили

Прво је 1971. године установљен Светски дан шума, а тек је 2012. године Генерална скупштина Уједињених нација овај датум усвојила као Међународни дан шума. Ове године тематски слоган je „Шуме и биолошка разноликост“ – тема од посебног значаја за примену Агенде за одрживи развој до 2030. године, нагласиле су УН.

Шуме представљају веома сложен копнени екосистем, у коме поред дрвећа живи мноштво различитих врста, биљака, животиња, гљива и микроорганизама. Сви чланови ове природне заједнице веома су повезани.

У неким деловима планете крчење шума има катастрофалне последице, и према статистикама, више од половине шума нестало је од 1950. године. У латиноамеричким државама нестало је скоро две трећине шума. Током године људи исеку око девет милиона хектара шума.

Шуме су „плућа планете“ и најодговорније су за производњу кисеоника у процесу фотосинтезе. Кисеоник је неопходан гас који удишемо. Осим тога, кисеоник је и главни састојак озона, па се и дебљина овог омотача смањује, што доводи до пораста оболелих од малигних обољења коже, пре свега меланома.

Уништавањем шума повећава се количина угљен-диоксида, који настаје сагоревањем фосилних горива. Биљке га користе у процесу фотосинтезе и на тај начин смањују његову количину у атмосфери. Угљен-диоксид је најважнији узрочник појаве ефекта стаклене баште и  глобалног загревања.

Кишне шуме Амазоније

Сматра се да око 390 милијарди појединачних стабала настањује највећу тропску шуму на Земљи – Амазонију. Непрегледна џунгла, на португалском позната као Флореста Амазôника, простире се дуж средишњег дела Јужне Америке, око реке Амазон и представља дом за више од 19.000 биљних врста.

Скот Денинг са Универзитета у Колораду сматра да скоро сав слободан кисеоник у ваздуху производе биљке фотосинтезом, а да је отприлике трећина копнене фотосинтезе у кишним шумама, међу којима је Амазонија највећа. Кишне шуме Амазоније научници пореде са џиновским клима-уређајем.

Амазонија је и ризница живота, и сматрају је најразноврснијим екосистемом на свету. Непрегледна дивљина, неистражена и прелепа пространства, на којима се налазе зелени горостаси, као невероватне творевине природе. Зелени драгуљи планете Земље, о којима је сваки податак готово фасцинантан.

Песак из Сахаре је прекоокеанским ветровима успео да стигне и до амазонских шума и допринео је обогаћивању тла минералима. Ове шумске формације постоје већ 55 милиона година. На реци Амазон, дугој 6.997 километара, није изграђен ниједан мост. Норвешка је 2008. године донирала милијарду америчких долара намењених за очување кишних шума.

Метузалем међу дрвећем

Како биолози истражују нашу планету, тако проналазе све старије и старије дрвеће и померају границу најстаријег дрвета на свету. Донедавно се сматрало да је најстарије дрво на свету Метузалем – бор који расте у планинском делу Калифорније и наводно је стар 4.849 година.

Накнадно је откривен још старији бор који живи већ 5.066 година. Ово је врло отпорна, мада угрожена врста, навикла на сурове услове. Настањује више пределе, сиромашно земљиште, камењар и суву, ветровиту, оштру климу са минималном количином падавина. То су управо области у којима остале врсте не могу да преживе.

Има врло разгранат и плитак корен и расте споро, а ветар који шиба и остале непогоде током стотина и хиљада година од ових стабала прави необичне облике.

Тачне локације два најстарија примерака чувају се у тајности, управо да би ово дрвеће остало безбедно и поживело што дуже.

Велики зелени зид

Велики зелени зид је замишљен као појас шуме широке око 15 километара и дуге око 8.000 километара, од Атлантика до Црвеног мора. Како би се остварио, пројекат су заједнички покренуле државе, често узајамно зараћене и оптерећене колонијалним наслеђем, Буркина Фасо, Џибути, Еритреја, Етиопија, Мали, Мауританија, Нигер, Нигерија, Сенегал, Судан и Чад, које су основале Панафричку агенцију за Велики зелени зид. Стабла која чине зелени зид већ су посађена у Нигерији, Сенегалу и Етиопији.

За овај пројекат нису потребна нова технолошка решења. Доступан је и економски остварив, а дао би изванредне ефекте – зауставила би се даља дезертификација, што би глобално утицало на успоравање климатских промена. Добило би се више хране и ресурса за све бројније становништво Подсахарске Африке.

На ову идеју први је дошао британски ботаничар и истраживач Ричард Ст. Барбе Бејкер, 1954. године, током експедиције у Сахару. Бејкер је био посвећен пошумљавању и садио је стабла широм света, а боравио је у више мисија широм Африке, у Палестини и Америци.

Најстарије дрво у Београду

Храст лужњак на Цветном тргу, између „Београђанке“ и Трга Славија, преко пута Југословенског драмског позоришата, стар је више од 200 година.

Сведок догађаја из престонице протеклих 215 година, или од времена Првог српског устанка. Висок је 25 метара, а обим стабла му је четири метра.

Бајфордова шума

Названа по познатом редитељу Тимотију Бајфорду који се годинама борио за очување Бањичке шуме. Направио је списак од 76 врста птица и већину их снимио, записујући читаву деценију све врсте које бораве у овој шуми.

Подручје Бањичке шуме од септембра 2015. године је заштићено подручје споменик природе „Бајфордова шума“.

Пошумљавање

Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде и ЈП „Србија шуме“ сваке године расписују конкурс за бесплатну поделу садница за појединце који желе да пошуме своју земљу.

Пошумљавање није само ствар струке већ свих нас, а чистији ваздух само је један од разлога зашто према шумама треба да будемо одговорнији, кажу стручњаци. План је да у наредних пет година само у Београду буде посађено милион стабала.