Астрономи детаљно проучили живот Сунца, а овако се прича завршава

Осим задовољења пуке радозналости, модели еволуције звезда могу нам помоћи да разумемо космос и наше сопствено место у њему.

„Ако не разумемо сопствено Сунце – а има много ствари које о њему не знамо – како можемо очекивати да разумемо све друге звезде које чине нашу дивну галаксију“, наглашава астроном Орла Криви из Опсерваторије на Азурној обали у Француској.

Већ до детаља знамо шта ће се у будућности догађати са нашим Сунцем. Наставиће да се загрева у наредних неколико милијарди година, и на крају ће остати без водоника у свом језгру.

Језгро ће почети да се скупља, што ће довести још више водоника око језгра, и формирати водоничну шкољку. Онда ће овај водоник почети да се фузионише и баца хелијим у језгро – што је процес који се назива сагоревање шкољке.

Током ових процеса, спољашња атмосфера Сунца ће се проширити, можда чак и до Марсове орбите, претварајући га у црвеног џина. На крају ће му понестати водоника и хелијума, избациће сав свој спољашњи материјал и формирати планетарну маглину, а језгро ће се претворити у белог патуљка, коме ће требати трилиони година да се потпуно охлади.

Али време завршетка живота звезде зависи од њених индивидуалних карактеристика. Што се нашег Сунца тиче, за процену времена када ће ствари кренути низбрдо увек су нам драгоцени различити подаци.

Најбољи начин да се то докучи је тражење звезда налик Сунцу у различитим фазама њиховог живота у Млечном путу, а затим те податке уткати у временску линију која представља прошлост и будућност наше звезде.

Захваљујући најновијим подацима које је објавила Европска свемирска агенција у оквиру пројекта "Gaia" који мапира историју Млечног пута, сада имамо најдетаљнији временски оквир живота нашег Сунца до сада.

Примарна мисија пројекта "Gaia" је да мапира Млечни пут што је прецизније могуће, а за тај задатак се користе најсавременији инструменти. Прати се положај и кретање звезда на небу, уз детаљна запажања сјаја и спектралне класификације сваке звезде.

Ове вредности се могу користити за одређивање фактора као што су хемијски састав и температура. Такође се могу представити на графикону познатом као Херцшпрунг-Раселов дијаграм, који даје процену старости звезде.

Маса звезде се заправо не мења како стари, али њихова температура због нуклеарне фузије која се одвија у језгру, се значајно мења, што се бележи као промене у сјају.

Наше Сунце је класификовано као звезда главне секвенце типа Ге, или жути патуљак (иако заправо није жуто), и прилично је типичан пример те врсте.

Старо је око 4,57 милијарди година, или отприлике на половини свог животног века главне секвенце. Такође је способан за термонуклеарну фузију језгра, стварајући површинску температуру од 5.772 Келвина. То значи да би гледање на друге звезде типа Г требало да нам да прилично добру идеју о томе како ће наше Сунце да настави да троши своје гориво и када би на крају могло да нестане.

Астроном Орла Криви и њен тим су у најпре почели да чешљају податке из пројекта "Gaia" јер су желели прецизна посматрања звезда са релативно 'хладнијим' температурама – између 3.000 и 10.000 Келвина. То је зато што звезде са ниским температурама имају тенденцију да буду мање и живе дуже од оних топлијих. Посматрање хладнијих звезда, стога, потенцијално може открити више о историји и звезданој еволуцији Млечног пута и ширег Универзума.

Пошто овај температурни опсег укључује звезде попут Сунца, подаци би се могли користити за проналажење звезда са сличном масом и хемијским саставом као Сунце. Ово је резултирало са 5.863 звезде налик Сунцу на целом Херцшпрунг-Раселовом дијаграму, од веома младих до веома старих.

Идентификујући само звезде које највише наликују Сунцу, Криви и њене колеге су успеле да потврде време његовог нестанка.

У великој мери у складу са претходним пројекцијама животног века Сунца, његова температура ће достићи врхунац на око осам милијарди година старости. Трансформисаће се у звезду црвеног џина када буде старо око 10 до 11 милијарди година.

Судећи по овим подацима, животу на Земљи, остало је на располагању само око милијарду година, осим ако не урадимо нешто катастрофално глупо, или нам се нешто катастрофално не догоди. То је зато што Сунце повећава сјај за око 10 одсто сваких милијарду година; што значи да се и температура повећава. Та промена делује као прилично мала, али ће учинити Земљу ненастањивом за живот какав познајемо.

Али за астрономе има још посла. Нови "Gaia" каталог звезда сличних Сунцу могао би, за почетак, да нам каже више о томе како и зашто смо уопште овде. Можемо научити да ли се све звезде сличне Сунцу понашају на исти начин, на пример. И, што је још важније, потражити још неки планетарни систем који личи на Сунчев систем.

У овом тренутку, нисмо пронашли ниједан систем који би изгледао способан да прихвати технолошки напредан живот какав познајемо. Али одговори су тамо, ако успемо да их нађемо.