Ваздухопловац при несталном времену

Познат је по теорији ледених доба, која повезује варијације Земљине орбите и дугорочне климатске промене. Сматра се оснивачем математичке климе и климатског моделирања.

Његов први допринос науци јесте дело „Канон осунчавања Земље" које описује климе свих планета Сунчевог система. Други је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих мењањем њеног положаја у односу на Сунце. Та теорија, данас позната као „Миланковићеви циклуси", објашњава постојање ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене које се могу очекивати у будућности.

Сваки циклус има засебан временски период током ког планета прима тачно одређене количине Сунчеве енергије. Промене у геометрији до којих долази током кретања, доводе до промена у осунчавању. Те орбиталне варијације које су под утицајем гравитационе силе Месеца, Сунца, Јупитера и Сатурна, основа су Миланковићевих циклуса. На основу добијених резултата Миланковић излаже основне принципе математичке теорије климе и примену теорије. Најзад први успева да објасни појаву и смену ледених доба, математички доказавши да су циклуси осунчавања главни узрок свих већих промена климе на Земљи. Метеоролози су педесетих година 20. века критиковали Миланковићеве теорије ледених доба. Током шездесетих и седамдесетих година истраживања седимената из разних геолошких епоха довела су до потврде његових ставова. Миланковић је добио несумњиво међународно признање 10. децембра 1976, када су објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, којим се истраживало јесу ли Миланковићеви прорачуни тачни или не. Утврђено је да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба, а Миланковићеви радови постали су предмет интензивнијих изучавања. Године 1999. показано је да се варијација изотопског састава кисеоника у седиментима на дну океана заиста поклапа са Миланковићевим предвиђањима.

Године 1941. Српска краљевска академија издала је Миланковићево најзначајније дело – збирку његових научних радова под називом „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба". Његова аутобиографија под називом „Успомене, доживљаји и сазнања" објављена је 1952. године, у Београду.

Године 1920. Миланковић је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1924. године постао је њен редовни члан.
Био је и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности од 1925. године, члан Немачке академије природњака „Леополдина", у Халеу, као и члан многих научних друштава како у земљи тако и у иностранству.

Милутин Миланковић није био само научник, човек бројева, формула и сувопарности. Његове речи су поезија, а његове књиге претеча популаризовања науке на нашим просторима.

Из његових писама види се какву је љубав гајио ка животу, и колико су га инспирисали недокучиви светови нашег космоса.

Астероид и два кратера – један на Месецу и један на Марсу – носе његово име. О њему су писане књиге, о његовој теорији климе буктале су дискусије у елитним научним круговима, а на његовим открићима базирани су научни радови.

Многи скупови су названи по овом великану, а 1993. године је установљена Медаља „Милутин Миланковић", коју додељује Европско геофизичко друштво.

Његов лик је красио поштанске маркице бивше државе Србије и Црне Горе, а касније и новчаницу од две хиљаде српских динара. На Новом Београду налази се Булевар Милутина Миланковића.

Очаран звезданим небом изнад Дунава у родном Даљу

Рођен је 28. маја 1879. у Даљу, код Осијека, у угледној породици Миланковић. Велики утицај на његова интересовања и стваралаштво имали су родна кућа и њено окружење, посебно Дунав који је протицао крај њихове баште.

„Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан." (Успомене, доживљаји и сазнања)

Умро је у Београду 12. децембра 1958, а сахрањен је по властитој жељи у родном Даљу. У обновљеној породичној кући отворен је Културно-научни центар „Милутин Миланковић".