Пластична амбалажа је биоразградива, тврде немачки научници

Један тим истраживача је током претраживања мале депоније у Лајпцигу пронашао седам ензима који су били потпуно непознати до сада. Њихов задатак током претраге је био да покушају да пронађу протеине који би разграђивали ПЕТ пластику.

ПЕТ (полиетилен терефталат) је врста пластике која се највише производи на свету, а која се обично користи за флаше за пиће или паковања за воће и поврће. То је пластика којој треба изузетно дуго времена да се распадне у природи. Примера ради, једна флашица за воду, уколико се не рециклира, остаје у природи 450 година. Из тог разлога научници покушавају да пронађу ензиме који ће убрзати процес распада пластике, како би смањили пластични отпад у свету и тиме редуковали катастрофални утицај који пластика има по живи свет у природи.

Конкретно, није било претерано много очекивања приликом узимања ових узорка, рекао је Кристијан Зонендекер, научник који је предводио истраживање. То је било тек друга депонија по којој су копали и сматрали су да су ензими који разграђују ПЕТ пластику ретки.

Али један од тих ензима, назван PHL7 их је изненадио. Успео је да „изједе“ читав комад пластике за мање од једног дана. То је два пута брже од LCC-a, стандардног ензима који се данас користи у експериментима са ПЕТ пластиком.

Како би се уверили да њихово откриће није случајно, научници су упоредили могућност два ензима да разграде ПЕТ пластику. Резултат је био исти. Нови ензим је био далеко бржи.

„Мислио сам да ћемо морати да узимамо узорке са стотина локација пре него што наиђемо на неки од ових ензима. Али очигледно је да свугде у природи постоје ензими који то раде“, рекао је Грејем Хау, који проучава деградацију ПЕТ пластике на Универзитету Квинс у Онтариу, Канади, а који није био део овог научног тима.

Свеприсутност ПЕТ пластике

Иако се ПЕТ пластика може рециклирати, не може се биоразградити. Попут нуклеарног отпада, када се ПЕТ пластика створи, она никада не нестаје. Може се само преобликовати у нове производе. На пример, од рециклираних флаша за воду може се направити торба, али квалитет пластике слаби са сваким циклусом рециклаже. Већина ПЕТ производа се на крају претвори у тепихе или торбе, које у највећем броју случајева заврше на депонији.

Постоје два начина да се реши овај проблем. Први је да се обустави производња ПЕТ пластике, али је материјал толико свеприсутан, да чак и када би компаније престале да га производе данас, и даље би постојали милиони празних боца или торби расути по природи.

Други начин је да нађе систем за разградњу пластике. Научници већ деценијама покушавају да пронађу ензиме који ће то успети. Откриће LCC-a из 2012. представљало је велики помак, јер је то био први ензим који је успео да разгради пластику.

Открили су да ензим не прави разлику између природних и синтетичких полимера. Уместо тога, препознао је ПЕТ пластику као природну супстанцу и изједао исто као и природни полимер.

Побољшање постојеће технологије

Од открића LCC-а, научници попут Зонендекера су тражили нове ензиме који једу ПЕТ у природи. LCC је ефикасан, али има ограничења, с обзиром да су му и даље потребни дани да разради пластику, а реакције морају да се одвијају на веома високим температурама.

Други научници и истраживачи покушавају да докуче како LCC може да буде ефикаснији. То тренутно ради компанија „Карбиос" у Француској, која прави LCC ензиме тако да они буду бржи и ефикаснији. Истраживачи са Универзитета Тексас у Остину недавно су уз помоћ вештачке интелигенције направили протеин који једе ПЕТ за 24 часа.

Код оваквих истраживања се иде од ствари које су познате, при чему научници само побољшавају оно што је већ откривено.

Иако ће овај тип инжењеринга бити неопходан док истраживачи покушавају да створе оптимални ензим за разградњу ПЕТ-а, Зонендекеров рад показује да је ово тек врх леденог брега у смислу потенцијала ензима који се појављују у природи.

Научници сматрају да још није достигнут максимум онога што може да се уради са овим ензимима у односу кад је у питању разградња ПЕТ пластике.

Нова метода разградње за неколико година

И Зонендекеров нови ензим има ограничења. Иако може да разбије пластична паковања, још увек не може да разгради флаше. ПЕТ пластика од које су ове боце направљене је растегнута и стога је додатно хемијски измењена на начин који је другачији од обичних пластичних паковања.

Његов тим је већ осмислио методу којом се слаби ПЕТ пластика пре него што се на њој примени ензим, али тај експеримент је још увек у току.

Зонендекер сматра да би технологија која користи PHL7 за разградњу ПЕТ пластике у великим размерама могла да буде спремна за око четири години, што би биле добре вести кад су у питању напори да се заштити животна средина и смањи пластични отпад.