Нове анализе ДНК примате сада сврставају у групу глодара на еволутивном стаблу

Некада се сматрало да су примати, којима припадају и људи, блиски рођаци слепих мишева због неких сличности у нашим скелетима и мозговима. Међутим, ДНК подаци сада нас сврставају у групу која укључује глодаре (пацове и мишеве) и зечеве. Запањујуће, испоставило се да су слепи мишеви ближи кравама, коњима, па чак и носорозима него нама, пише др Матју Вилс, професор еволуционе палеобиологије Универзитета Бат.

Научници су у Дарвиново време и током већег дела 20. века гране еволуционог дрвета живота конструисали посматрајући структуру и изглед животиња и биљака. Облици животињских врста су груписани према сличностима за које се сматрало да су еволуирале заједно.

Пре отприлике три деценије, научници су почели да користе ДНК податке за изградњу „молекуларних еволутивних стабала“. Многа од првих стабала заснованих на ДНК подацима била су у супротности са класичним.

Некада се сматрало да лењивци и мравоједи, оклопници, панголини (љускави мравоједи) и афрички мравоједи припадају групи званој едентати („без зуба"), пошто имају заједничке анатомске особине.

Молекуларна стабла су показала да су ове особине еволуирале независно у различитим гранама стабла сисара. Испоставило се да су афрички мравоједи ближи слоновима, док су панголини ближи мачкама и псима.

Долазе заједно

Постоји још један важан низ доказа који је био познат Дарвину и његовим савременицима. Дарвин је приметио да се животиње и биљке за које се чинило да деле најближе заједничко порекло често налазе географски близу. Локација врста је још један јак показатељ да су оне повезане: врсте које живе једна близу друге имају већу вероватноћу да деле породично стабло.

По први пут, тим професора Вилса у недавно објављеном раду, укрштао је локацију, ДНК податке и изглед за низ животиња и биљака. Прегледали су еволуциона стабла на основу изгледа или молекула за 48 група животиња и биљака, укључујући слепе мишеве, псе, мајмуне, гуштере и борове.

Еволуционо стабло засновано на подацима о ДНК имало је две трећине више шансе да се поклапа са локацијом врсте у поређењу са традиционалним мапама еволуције. Другим речима, претходна стабла су показала да је неколико врста повезано на основу изгледа.

Ово истраживање је показало да је далеко мања вероватноћа да ће живети једна близу друге у поређењу са врстама које су повезане ДНК подацима.

Еволуција не нуди много решења

Може се чинити да еволуција бескрајно измишља нова решења, готово без ограничења. Али изгледа да има много мање трикова у рукаву него што се мислило.

Животиње могу изгледати невероватно сличне јер су еволуирале да раде сличан посао или живе на сличан начин. Птице, слепи мишеви и изумрли птеросауруси имају или су имали кошчата крила за летење, али су сви њихови преци имали предње ноге за ходање по земљи.

Слични облици крила и мишићи еволуирали су у различитим групама јер је физика генерисања потиска и подизања у ваздуху увек иста. Слично је и са очима, које су можда еволуирале 40 пута код животиња, и са само неколико основних „верзија“.

Наше очи су сличне очима лигње, са кристалним сочивом, ирисом, ретином и визуелним пигментима. Лигње су ближе пужевима и шкољкама од нас. Али многи од њихових рођака мекушаца имају само најједноставније очи.

Кртице су еволуирале као слепа, укопана створења најмање четири пута, на различитим континентима, на различитим гранама стабла сисара. Аустралијски марсупилами (ближи сродници кенгура), афричка златни кртице (ближи сродници афричког мравоједа) и евроазијске и северноамеричке кртице (омиљене баштованима и ближе сроднице јежевима него ове друге „кртице") сви су еволуирали на сличан начин.

Корени еволуције

До појаве јефтине и ефикасне технологије секвенцирања гена у 21. веку, изглед је обично био све на шта су еволуциони биолози могли да се ослоне.

Док је Дарвин (1859) показао да је сав живот на Земљи повезан у једном еволуционом стаблу, он је мало учинио да би мапирао његове гране. Анатом Ернст Хекел (1834–1919) био је један од првих људи који су нацртали еволуциона стабла која су покушала да покажу како су главне групе животињских врста повезане.

Хекелови цртежи су направили бриљантна запажања о живим бићима која су утицала на уметност и дизајн у 19. и 20. веку. Његова породична стабла су се скоро у потпуности заснивала на томе како су ти организми изгледали и развијали се као ембриони. Многе његове идеје о еволуционим односима важили су донедавно.

Како постаје лакше и јефтиније добијати и анализирати велике количине молекуларних података, биће још много изненађења.