Од бидермајера до Медиале у Историјском музеју Србије

О богатом фонду Ликовне збирке и актуелној изложби разговарали смо са ауторком поставке – кустосом Тијаном Јовановић Чешком.

На изложби су представљена уметничка дела настала у периоду од прве половине 19. до средине 20. века. Имајући у виду да је Историјски музеј Србије формиран 1963. године у СФРЈ, у којој мери је духовна клима утицала на одабир артефаката у оквиру Ликовне збирке музеја? Који су били циљеви и мотиви?

– У почетку је набавка уметничких дела усмерена за потребе планираних изложби које су биле значајно политички детерминисане. Музеј је изложбама обележавао политичке јубилеје нове државе, као и победе у Другом светском рату.

С временом, како се мењала политичка клима у земљи, Музеј је добијао све већу самосталност у планирању својих програма и изложбених активности, тако да се и интересовање у тематском погледу ширило на различите сегменте друштва, а самим тим – и на избор уметничких дела.

Будући да је Ликовна збирка Историјског музеја Србије разнородна у погледу тема, мотива, стила – да ли је то изазов за кустосе и друге стручњаке, на који начин их инспирише?

– Збирка прати развој српског сликарства кроз два века. Из тог разлога она је јако занимљива, али пре свега изузетно захтевна у погледу планског попуњавања збирке.
Савремено друштво – својим екстремно брзим техничким развојем, коришћењем рачунара, интернета и бројних сајтова – омогућава нам увид у нову врсту понуде уметничких дела - онлајн, тако да је данас веома тешко направити селекцију у тако широкој понуди, а са врло ограниченим средствима која музеји генерално добијају. Готово комплетан музејски годишњи буџет за откуп могао би бити довољан само за набавку уметничких дела.

Из тог разлога, када нека дела неповратно одлазе ван музејских збирки због недовољне материјалне моћи институције, понекад овај посао буде помало и фрустрирајући, али само накратко, јер је он заиста леп и сваки новонабављени комад наше уметности инспирише бројним нивоима порука и информација које симболише, и то не само у уметничком погледу.

Од оснивања Ликовне збирке у Историјском музеју Србије, о њој се старала Љиљана Константиновић, историчарка уметности, која је и започела формирање те збирке и која је прикупила значајан број радова током свог дугогодишњег рада у Музеју?

– Да, она је комплетан радни век посветила увећању ове збирке и презентацији радова. Ја сам тек друга генерација кустоса, историчара уметности, која се бави овом збирком, при чему је она знатно увећана, и данас, после више од педесет година постојања Музеја, она броји више од 4000 експоната. Значајан број прикупљених уметничких дела омогућио је и њихову каталошку обраду и презентацију, о чему сведоче публикације које се односе на ту збирку.

Колико пута је шира јавност имала прилику да види у јавном простору дела из те ликовне збирке? Можете ли навести неке од занимљивих пројеката?

– Готово да није било изложбе Историјског музеја Србије на којој нису представљани радови из Ликовне збирке. Наравно, њихов број је варирао у односу на теме и садржај изложби. Искључиво уметничке изложбе биле су ретке, али их је ипак било (можемо поменути „Слике из логора Бране Мирковића", „Скулптура Радоја Милошевића", „О херојима жртвама и победницима – скулптура Историјског музеја Србије", и наравно, ову последњу – „Од бидермајера до Медиале, сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије"). Од изложби на којима су ликовна дела била заступљена у великом броју свакако треба поменути: „Службено одело у Србији у 19. и 20. веку", „Пробој Солунског фронта, ослобођење, независност, уједињење, Србија и Црна Гора".

Чини се да на изложби преовладавају портрети. Пажњу нам је привукла прича о томе како је настао портрет Хајдук Вељка. Наиме, лик Хајдук Вељка, који је погинуо 1813. године, није био сачуван и његов портрет је настао на основу казивања његовог брата Милутина Петровића, а сликан је према лику војводе Петра Вукотића, таста црногорског кнеза Николе, са којим је наводно имао сличности.

– Портрет Хајдук Вељка је рад Павла Чортановића из 1891. године. Павле Чортановић (1830–1903) убраја се у најеминентније сликаре свога времена. Током сарадње са Адамом Стефановићем и Винцентом Кацлером, са којима је реализовао низ литографија историјске тематике, он се везивао за романтичарске теме посвећене српској историји пре свега средњег века, нарочито инспирисане косовским страдањем. Иако је у своје време био оцењен као релативно просечан уметник, мање даровит од Адама Стефановића, управо је он био иницијатор обраде ових тема које су имале смисла у едукацији младих. Сам је истицао своје жеље при опису свога дела „Породице цара Лазара", 1860. године: „... дјела из Повјеснице Србског народа... кичицом живописном изобразити и вечном спомену народа свог предати... да се из њих млад Србчад и остали Славени уче..."

Портрет Хајдук Вељка настао је крајем века, када је Павле Чортановић, као пензионисани учитељ цртања у Београду, желео да настави израду својих омиљених историјских слика „како би последње дане свога живота завршио родољубивим послом који је започео још у младости својој".

Поред дела на којима су приказане истакнуте личности српске војске и династије Обреновић и Карађорђевић, на изложби се могу видети и портрети Јосипа Броза Тита. Колико их има у Ликовној збирци и који уметници су их радили?

– Иако Историјски музеј Србије својим збиркама хронолошки истражује време од праисторије, на нашим просторима, до данас, време Титове борбе у време Другог светског рата и период његове власти такође су од великог значаја за Музеј. Иако се тим временом много прецизније бави Музеј историје Југославије, у Ликовној збирци има више портрета Јосипа Броза Тита, израђених у различитим техникама. Највећи број портрета израдио је Бранислав Брана Мирковић. Међу њима је доста цртежа оловком, фломастером и тушем, али и неколико портрета у уљу. Они су сликани специфичном техником коју је Брана Мирковић посебно развио у послератном периоду, а којом доминирају пастозни наноси у виду неправилних, дисхармоничних линија – оне дају одређену динамику слици која је рађена у реалистичном маниру. Поред портрета овог уметника, у Збирци се чувају и портрети Тита непознатих уметника, али и интересантан портрет који је радио Доре Мај Клеменчич.

Иако их у самој Ликовној збирци нема много, на изложби су приказани портрети деце – од представника грађанске класе 19. века, до Титовог пионира. У којој мери се у тим портретима одсликава дух времена у коме су настали?

– Свака уметничка слика је одраз времена у коме је настала без обзира на тему коју приказује, само је то некада теже, а некада лакше опазити – при ишчитавању бројних порука које слика поседује, а које се не односе само на њен уметнички статус.
Дечји портрети су малобројни, али тим пре и вреднији за збирку. Сваки од њих осликава неко друго време; документи су укуса и моде свога времена или чак асоцирају и на политичку климу, што је управо и случај са портретом дечака Бране Јовановића, Титовог пионира.

Поред портрета, пејзажа и религиозних композиција, збирком доминирају историјске теме. На које слике, теме и уметнике у том домену бисте нам скренули пажњу?

– Уметници су бројни, као и историјске композиције. Неке су веома познате јавности и често излагане, док су неке друге биле дуго запостављане у експозицији изложби. Међу најмонументалније свакако се убрајају „Бој на Равњу" Младена Јосића, „Бој на Чегру" Боже Илића, „Паљење ханова" Ђурђа Теодоровића. Док је прва слика годинама изложена на сталној поставци у Конаку кнеза Милоша, у Топчидеру, дотле су друге две већ годинама скривене у депоу Музеја и због своје величине ретко су биле приказиване јавности, а данас им је потребна и конзервација. Историјске композиције у музеју односе се на Први и Други српски устанак, период балканских ратова и Првог и Другог светског рата.
За јавност је тренутно најинтересантнија слика Миодрага Миће Поповића „Седмојулски устанак", која због цензуре до данас никада није била излагана.

Поред оригиналних уметничких радова, у колекцији Ликовне збирке заступљене су и копије. Копирање дела није неуобичајено у музејској пракси. Како бисте објаснили однос оригинал – копија обичном посматрачу, тј. неком ко није из струке?

– Копирање слика је данас све чешће у музејском свету, пре свега што стара ремек-дела захтевају посебне услове чувања не само у погледу безбедности већ и осетљиве микроклиме, коју је у изложбеним просторима често врло тешко одржати. У Историјском музеју Србије копије су израђиване пре свега јер Музеј од оснивања није имао адекватан смештај ни сталну поставку, а путујуће изложбе које је Музеј организовао нису биле препоручљиве за већину значајних и вредних уметничких дела. Некада су се копије израђивале да би се избегле дугорочне позајмице дела из других институција и музеја, а некада су слике копиране и у мањим димензијама од оригинала да би биле мобилније и лакше за транспорт. Примера је много, као и узрока копирања, али треба нагласити да у оквиру историјски конципираних изложби, копије – као и оригинали – преносе исте поруке посматрачу, које су битне за садржину историјског концепта поставке, и да само у уметничком погледу постоје одступања, која опажа најчешће само уметнички школовано око посматрача.

У време формирања Музеја, 1963. године, апстрактна уметност је била неподобна, а данас су уметничка дела групе Медиала интегрални део Ликовне збирке. Чијом иницијативом су та дела нашла своје место и да ли је то пример добре праксе?

– Прва слика Милића од Мачве, истакнутог члана Медиале, ушла је у Музеј још 1965. године. Слика се односила на Седмојулски устанак, али је у уметничком погледу права слика Медиале. Иако фантазмагорична, препуна различитих асоцијација, она је ушла у Збирку управо у време када се таква врста уметности критиковала. Тек много година касније, током 2006. године, планском попуном Ликовне збирке откупљено је десетак слика групе Медиала. У то време Оља Ивањицки је са неколико уметника-медиалаца (Костом Брадићем, Владимиром Величковићем, Миром Главуртићем и Синишом Вуковићем) покренула иницијативу за оснивање неке врсте салона Медиале при Историјском музеју Србије. У договору са Министарством културе Републике Србије, та идеја је заживела и Министарство је за Музеј откупило значајан број слика Медиале, које се данас чувају у Збирци. Тако је та група радова у Музеј ушла посредством дуготрајне сарадње уметника, Музеја и Министарства културе, које иначе најнепосредније сарађује са свим музејима у Србији.