Зашто је већина хуманоидних робота женског рода

Родна неравнотежа у вештачкој интелигенцији је свеприсутан тренд који је изазвао оштре критике у медијима, чак је и Унеско упозорио на опасности ове праксе, јер би могао да ојача стереотипе о женама као објектима.

Али поставља се питање зашто објекти вештачке интелигенције добијају женске карактеристике? Истраживачи тврде да ако желимо да обуздамо масовну употребу женског рода у вештачкој интелигенцији, морамо боље разумети дубоке корене овог феномена.

Учинити нељудско људскијим

У чланку објављеном у часопису Психологија и маркетинг, професорка Силви Бору, са пословне школе у Тулузу, и њен тим тврде да истраживање о томе шта нас чини људима може пружити нову перспективу зашто се феминизација систематски користи у вештачкој интелигенцији.

Аутори претпостављају да тенденција да се жене више објективизују кроз вештачку интелигенцију него мушкарци, није само зато што се жене доживљавају као савршени помоћници, већ зато што људи на првом месту приписују више људскости женама него мушкарцима.

Зашто? Пошто се жене доживљавају као топлије и емотивније од мушкараца, женски род објеката вештачке интелигенције доприноси његовом хуманизовању. Топлина и искуство (али не и компетентност) се заиста сматрају основним квалитетима човека, а који недостају машинама.

Полазећи од теорије дехуманизације и објективизације, кроз пет студија са укупним узорком од више од 3.000 учесника истраживачи су желели да тестирају следеће хипотезе:

– Женама се генерално приписује више људских особина него мушкарцима, чак и у поређењу са нељудским ентитетима (животињама и машинама);

– Жене роботи оцењују се позитивнијим људским квалитетима од мушких, и перципиране су као више људске него мушки роботи, и у поређењу са животињама и машинама;

– Претпостављена хуманост женских робота у здравственом контексту повећава перцепцију јединствености њиховог третмана, што доводи до повољнијих ставова људи према решењима вештачке интелигенције.

Аутори су користили више различитих мера перципиране људскости, у поређењу са животињама и машинама. Друге мере су обухватиле суптилније и имплицитније показатеље перцепције људскости, тако што су испитанике питали који ниво емоција приписују мушким и женским роботима.

За неке особине се каже да разликују људе од машина (на пример, „пријатељски“, „забавне“), а друге особине да разликују људе од животиња (тј. „организоване“, „љубазне“). Такође, истраживачи су користили и тест имплицитне асоцијације како би истражили да ли је већа вероватноћа да ће женски роботи бити повезани са концептом „људи“, а не „машине“.

Дух у машини

Аутори су открили да се жене и женски роботи доживљавају као више људски на већини суптилних и свих очигледних и имплицитних мера људскости, такође у открили да се мушкарци и мушкарци роботи перципирају као људскији на негативним димензијама суптилних мера људскости.

Узети заједно, ови резултати указују на то да жене роботи нису само обдарени позитивнијим људским квалитетима од робота мушкараца (добронамерни сексизам), већ да се такође перципирају као људскији и да се очекује да ће бити спремније да уваже личне потребе корисника у конкретној ситуацији.

Ови налази могу указивати на ново могуће објашњење зашто су женски роботи фаворизовани у односу на њихове мушке колеге, при чему људи преферирају женске интелигентне машине јер су такве машине снажније повезане са људскошћу.

Ако се женственост користи за хуманизовање нељудских ентитета, ово истраживање сугерише да третирање жена као објеката у вештачкој интелигенцији може бити управо у препознавању да то нису. Популарна претпоставка, која се често назива хипотеза дехуманизације, јесте да је неопходно посматрати чланове ван групе као животиње или инструменте пре него што их објективизујемо.

Другим речима, дехуманизација би била предуслов за остваривање објективизације, при чему се метама објективизације обично ускраћује њихова људскост. Супротно овом доминантном гледишту, трансформација жена у објекте у вештачкој интелигенцији може се десити не зато што се жене доживљавају као подљуди, већ зато што се перципирају као надљуди на првом месту.

Стога, широко распрострањена употреба женског идентитета у артефактима вештачке интелигенције може бити укорењена у имплицитном признању да се жене доживљавају као људи, и то више од мушкараца.

Објективизација жена у стварном свету?

Истраживање професорке Бору и њеног тима заснива се на ономе што људе чини људима у поређењу са машинама како би боље разумели дубоке корене широко распрострањеног женског рода вештачке интелигенције.

Пошто су осећања у самој суштини наше људскости, и зато што се сматра да жене имају већу склоност ка осећајности, аутори сматрају да женски род објеката вештачке интелигенције чини да они имају јаче људске карактеристике и да је већа вероватноћа да ће уважити нечије потребе.

Међутим, овај процес претварања објеката у жене могао би да доведе до објективизације жена преношењем идеје да су жене објекти и једноставна оруђа дизајнирана да задовоље потребе својих власника. Ово потенцијално може подстаћи више објективизације и дехуманизације жена у недигиталном свету.

Ово истраживање стога покушава да скрене пажњу на етичку дилему са којом се суочавају дизајнери вештачке интелигенције и креатори политике: Каже се да се жене у вештачкој интелигенцији трансформишу у објекте, али инсистирање на женској хуманости код објеката вештачке интелигенције чини да они изгледају људскији и прихватљивији.

Професорка Силви Боар сматра да добијени резултати нису посебно охрабрујући за будућност родног паритета у области вештачке интелигенције, нити за окончање објективизације жена у овој области.

Развој родно неутралних гласова могао би бити начин да се одмакне од женског рода робота и заустави одржавање овог добронамерног сексизма. Друго решење, слично Гугловом недавном експериментисању, било би наметање подразумеваног родног гласа, додељивањем насумично и са једнаком вероватноћом или мушког или женског интелигентног робота корисницима.