Да ли ће удар метеорита уништити живот на Земљи не зависи од његове величине

Научници су деценијама били збуњени чињеницом да неки метеорити изазивају масовна изумирања, а други, чак много већи, не, напомиње седиментолог Крис Стивенсон са Универзитета у Ливерпулу, пише Сајенс алерт.

Масовна изумирања се обично приписују наглим захлађењима која се јављају због огромне количине експлодираног тла које загуши сунчеву светлост, уништи биљке и алге и гурне планету у ледено доба.

На основу тога се могло закључити да што је метеорит већи, да ће имати већи капацитет да покрене више прашине у атмосферу и да ће имати већи утицај на биосферу на Земљи од мањих.

Али Земљини геолошки записи не потрврђују овај закључак.

„Изненађујуће је када саберемо податке“, објашњава Стивенсон. „Живот се одвијао нормално током четвртог највећег удара метеорита који је оставио кратер пречника скоро 48 километара, док је удар упола мањег изазвао масовно изумирање пре само пет милиона година“.

Нагла захлађења обично трају само неколико година, али прашина у атмосфери може да опстане и до 100.000 година.

Тако су геохемичар Метју Панкхарст са шпанског Института за технологију и обновљиву енергију и његове колеге анализирали ову избачену прашину од 44 удара метеора током 600 милиона година.

„Користећи ову нову методу за процену минералног садржаја у покривачима избачених метеорита, показујемо да сваки пут када метеорит, велики или мали, удари у стене богате калијумовим фелдспатом, то је у корелацији са догађајем масовног изумирања“, објашњава Стивенсон.

Зависи шта ће метеорит послати у атмосферу

Ово се доследно понављало током последњих 600 милиона година.

„Удари метеорита у стене сиромашне калијум фелдспатом одређују интензитет изумирања“, наводи тим истраживача у свом новообјављеном раду.

Фелдспати су алуминијум-силикатне стене, кристализоване из магме, које чине око 60 процената Земљине коре. Калијум фелдспат је уобичајен у многим земљиштима, и за разлику од других супстанци које су распршене у нашу атмосферу током ових удара метеора – попут киселих киша које изазивају угљоводоник – он је безбедна и нереактивна хемикалија.

Међутим, калијум фелдспат је моћан аеросол који ствара језгру леда – што значи да може значајно да промени састав облака.

Зато научници претпостављају да када непосредни ефекти експлозије Земљиног тла у атмосферу (који утиче на појаву зиме) нестану, у игру улази хемија онога што се задржава у ваздуху.

Ако је то обична глинена прашина, климатски систем ће се убрзо поново вратити у нормалу, али ако је у питању калијум фелдспат, он наставља да ремети динамику Земљиних облака на два кључна начина.

Поремећај хемијске равнотеже

Више минерала који стварају језгру леда у ваздуху значи да ће облаци садржати већи удео кристала леда за разлику од густих капљица воде које се обично налазе у нижим, топлијим деловима неба, чинећи ове облаке транспарентнијим.

Ово смањује ефекат рефлексије коју обично имају облаци са капљицама воде (њихов албедо - меру која показује колико се светлости рефлектује с површине неког тела), омогућавајући да више светлости загреје планету.

Ослабљени албедо такође потискује повратне механизме хлађења облака, повећавајући утицај на климу. Ово заузврат чини читав климатски систем рањивијим на друге поремећаје као што су повећане емисије из вулканских ерупција.

Неки од највећих вулканских догађаја на свету нису повезани са масовним изумирањем, али други јесу. А ови су такође повезани са више калијумовог фелдспата у нашој атмосфери.

„Многи механизми изумирања врло су варијабилно повезани са догађајима изумирања кроз геолошко време: они се поклапају са овим ретким периодима дестабилизације климе атмосферским калијумовим фелдспатом“, пишу истраживачи.

Невероватно је колико моћно може бити нешто што није директно штетно за нас када је на погрешном месту.

„Ово снажно сугерише да је покретач озбиљних епизода изумирања критична промена атмосферске функције“, пишу Панкхарст и колеге.

„Антропогене активности могу представљати сличан утицај на климу са брзим уносом аеросола у атмосферу који утичу на динамику облака“, наглашавају научници.