Да ли је интелигенција тежак терет који води у депресију

Постоји одређена предиспозиција за повећану забринутост, самокритичност и искривљен, негативан, поглед на свет. Ови фактори стварају идеалне услове за депресију. Наравно постоје и изузеци.

У нашем друштву имамо бриљантне људе који максимално искоришћавају свој потенцијал улажући не само у свој живот већ и у само друштво. Међутим, многе студије и књиге показују ову јединствену везу са депресијом, посебно код људи чији је IQ изнад 170.

Књига „Креативни мозак” је од велике помоћи да се разуме начин на који функционише мозак најпаметнијих и најкреативнијих људи. У њему неуролог др Ненси Андреaсен пажљиво демонстрира значајну тенденцију да геније у нашем друштву могу да развију одређене поремећаје: биполарни поремећај, депресију, нападе анксиозности, а посебно нападе панике.

Аристотел је говорио да интелигенција иде руку под руку са меланхолијом. Генији попут Исака Њутна, Артура Шопенхауера и Чарлса Дарвина патили су од дугих периода неурозе и психозе. Вирџинија Вулф, Ернест Хемингвеј и Винсент ван Гог предузели су застрашујући корак окончања сопственог живота.

Међутим, увек је било тихих, несхваћених, усамљених генија који су живели у својим малим световима. Одвојени од стварности која им делује превише хаотично, бесмислено и разочаравајуће.

Студије о интелигентним људима

Сигмунд Фројд и његова ћерка Ана проучавали су развој групе деце са коефицијентом интелигенције изнад 130. У својој студији је открили су да је скоро 60 одсто њих на крају имало депресију као поремећај.

Луис Терман, пионир образовне психологије с почетка 20. века, проучавао је коефицијенте интелигенције способне деце. Деца са коефицијентом интелигенције изнад 170 учествовала су у једном од најпознатијих експеримената у историји психологије. Ова деца названа су „термитима". Тек 1990-их година из студије су извучени неки важни закључци.

„Термити", деца Луиса Термана који су поменутих деведесетих били одрасли људи средњих година, показали су веома занимљиве резултате. Успостављена је веза између високе интелигенције и нижег нивоа задовољства животом. Додуше, многи од њих су стекли славу и важне позиције у друштву. Али многи су такође покушали самоубиство више пута или су постали зависни од алкохола.

Још један важан аспект који открива ова група људи је њихова посебна осетљивост на светске проблеме. Њихове бриге нису укључивале само проблеме неједнакости, глади у свету или ратова. Високо интелигентним људима смета себично, ирационално и нелогично понашање.

Емоционалне „слепе тачке" интелигентних људи

Стручњаци нам кажу да високо интелигентни људи понекад развију дисоцијативни поремећај личности. Они свој живот виде споља, као приповедач који користи трећу особу да види са пажљивом објективношћу, али без осећаја да су у потпуности део тога.

Ова перспектива изазива „слепе тачке". Реч је о концепту који је уско повезан са емоционалном интелигенцијом, о којој је Данијел Големан говорио у занимљивој књизи истог наслова. Ова перспектива изазива самообману, озбиљне грешке у перцепцији.

Дакле, високо интелигентни људи често се фокусирају само на оно што недостаје њиховој околини. Ствари које нису синхронизоване, егоистични делови света, свет у који не могу да се уклопе. Често немају емоционалне вештине да пронађу мир у овом збуњујућем свету.

Још једна ствар коју можемо закључити о високо интелигентним људима је да им често недостаје једна критична област, емоције. То нас наводи на још један закључак: можда би требало да додамо још један фактор интелигенције.