Руски добровољци у Србији 1876. године

Изложбу, која се од 7. октобра представља у више градова Србије, организовали су Историјски музеј Србије, Државни историјски музеј у Москви и Руски дом у Београду, под покровитељством министарстава културе Руске Федерације и Републике Србије.
У првом делу разговора са професором Алексејем Тимофејевим сазнајемо више о учесницима Првог српско-турског рата седамдесетих година 19. века, његовим последицама и геополитичкој ситуацији.

У историји Русије 19. век је био доба културног, политичког и духовног успона. Друштвено-политичка збивања на Балкану у другој половини 19. века активирана су са циљем стварања новог националног идентитета; шансу у томе видела је и Кнежевина Србија.

Из писма 1867. године, када је кнез Михаило Обреновић био спреман да подигне барјак ослобођења балканских Словена против Османлија, сазнајемо да је прихватио помоћ руског генерала Михаила Черњајева – који је понудио да преузме команду над српском војском у случају рата. Међутим, генерал није добио дозволу од руског цара Александра Другог Николајевича. Тек након седам година од погибије кнеза Михаила Обреновића, односно у време избијања устанка православног српског становништва против османлијске власти у Херцеговини – Невесињске пушке, 1875. године – руски добровољачки покрет добија на замаху. Најистакнутији представници тог покрета, са генералом Черњајевом на челу, крећу у помоћ Србима крајем пролећа 1876; у лето 1876. за њима долазе и руски официри, војници и медицинари.

Изложба је подељена у седам целина које хронолошки и тематски групишу аспекте Првог српско-турског рата. Какву су ситуацију затекли руски добровољци у Србији кнеза Милана Обреновића?

– Српска војска и милиција у том тренутку нису могле самостално да се носе са десет пута већом османлијском војском. Почетком лета 1876. Србија је имала регуларну војску од пет хиљада људи, од којих – 360 официра. Последњи рат који су Срби водили био је Други српски устанак, значи, пола века нису учествовали у ратним операцијама. С друге стране, руска војска је активнија по питању ратних операција јер има искуства у борбама на руском тлу. Према подацима из Словенског комитета за подршку, регистровано је 4303 добровољца из Русије, а додатно је било и оних који су дошли у својој режији.

Главна борбена дејства – од пролећа до октобра 1876 – у којима су учествовали руски добровољци са српским војницима и официрима била су: напад на турске положаје на Бабиној глави код Пирота у првим данима рата; сукоби на Великом Извору; одбрана положаја у околини Алексинца и Делиграда и битке у области Ђуниса у октобру, које су окончане поразом српске војске.

Српска војска је поражена у Првом српско-турском рату 1876. године, али је победила у Другом српско-турском рату (1877–1878). Но тек након победе Русије у Руско-турском рату, на Берлинском конгресу 1878. Србији је призната независност. Средином Првог српско-турског рата лица из српске војске, народа и цркве прогласила су кнеза Милана Обреновића за краља, али је тај проглас затим поништен. Како ту намеру сагледавате данас?

– Раније је то тумачено као авантура или преурањено дејство, али сада можемо да протумачимо реалну подлогу – реч је заправо о покушају самосталног проглашавања независности Србије јер веће нације су проглашавале своју независност самостално да би касније биле признате од стране других држава (као што је био случај са Сједињеним Америчким Државама). Ово је био сличан покушај самосталног проглашавања независности у рату, али због притиска европских држава, проглашавање је опозвано.

Након тога фактички престају реални циљеви рата јер је српска војска била малобројна, није успело ни проглашење независности, нити идеја о дизању позадинских устанака у градовима под турском влашћу. У таквим околностима, од јула 1876. Русија као држава не учествује активно у рату, само активан слој грађанског сталежа.

У основи, задатак ратних дејстава Србије био је да се што дуже држи одбрана до ступања Русије у рат са Турском. То је трајало до пораза код Ђуниса, у близини Крушевца, у октобру 1876. године. Одмах после тог пораза долази до дипломатске активности Русије у Цариграду, која је натерала Порту да престане са офанзивом и да се задржи статус кво.

На једној илустрацији објављеној у руском часопису Всемирнаја илустрација приказан је испраћај генерала Черњајева од стране српских политичара и интелектуалаца, 1876. Након привременог примирја Русија креће у спремање за рат са Турском 1877–1878. Следи победа Русије, и као последица – европске силе признају српску независност прво Санстефанским миром, а касније, и на Берлинском конгресу.

У чему се види значај доласка руских добровољаца?

– Србија се налазила у тешким околностима у том тренутку – албанска насеља су била све до Ниша; да је потрајало још двадесетак година, улогу северног Косова не би имала Косовска Митровица, већ град Ниш. Санџак и Јужна Србија били су у смеру активне асимилације. То је заустављено доласком руских добровољаца. С друге стране, да није дошло до рата, мање би људи страдало.

Добровољци су допринели да Србија добије независност 1878, претходно смо објаснили. А што се тиче значаја добровољачког покрета за Русију, видимо да први пут самостално руско друштво – не цар, не влада – формира неко јавно мњење, став према питању спољне политике и покушава да га оствари својим снагама. То је био покушај да руско грађанско друштво оствари руску националну идеју без помоћи државе. Покушај тог пута није препознат од цара, од владе... Одједном су студенти, бивши војници, трговци, професори, уметници стали на страну покрета и ослобађања православних Словена на Балкану. То је био сентимент који је први пут ујединио руско друштво. Царска власт то није препознала и почела је да сузбија...
Дакле, у томе и јесте значај руског добровољачког покрета за Русију – то је корак у формирању руског националног идентитета, који касније бива прекинут, као и српски национални идентитет са последицама Првог светског рата.